Radonjić – trener tim

Košarkaška, posebno stručna javnost, nedvosmisleno i nepogrešivo upire prstom u Dejana Radonjića pri vaganju uspeha košarkaša Crvene zvezde u poslednje tri sezone. Već je mnogo pisano o rekordima, trofejima i pobedama protiv najvećih evropskih družina, a suština se svodi na jedno – „crveno-beli“ imaju trenera koji u vrhunskoj evropskoj košarci najviše utiče na igru svog tima. S jedne strane, to je i logično s obzirom na budžetsku mogućnost šampiona Srbije i regionalne lige, a s druge, dokaz je talenta, kontinuiteta rada i predanosti ovog mladog stručnjaka pred kojim kapu skidaju i kolege. Uostalom, za rezultate, a pre svega za način na koji njegov tim igra, dobio je pohvale i od dvojice trenutno najvećih u trenerskom esnafu – Željka Obradovića i Dejvida Blata.

Jedan detalj se uvek apostrofira kada je Radonjićev trenerski opus u pitanju, a to je vrhunska odbrana koju su navijači „crveno-belih“ krstili kao „radonjizam“. Način na koji Zvezda spušta najbolje timove i za 20 postignutih poena od proseka odudara od evropskog trenda (svi preuzimaju sve) i ne može da se postavi preko noći. U njega je utkana srž košarkaške igre koja je poodavno nazvana „jugoslovenskom školom“, a čiji profesori su bili srpski treneri – Aleksandar Nikolić, Ranko Žeravica, Dušan Ivković i Željko Obradović. Radonjić je ovu školu prošao kao igrač i ovaplotio je držeći u ruci dirigentski štapić. Da bi uopšte došao u poziciju da kreira, morao je da apsolvira i najtežu prepreku – selekciju. Vešto je birao i odabrao, u skladu sa finansijskim mogućnostima, grupu momaka sa potrebnim fizičkim predispozicijama, voljnim momentom i košarkaškom inteligencijom i dobio ovo što danas gledamo i što donosi rezultat. Zvezda je jedini tim u Evropi čiji igrači su individualnu odbranu doveli do savršenstva, za koju nije dovoljno da je neko borben i da želi da je igra. Tu je jasno vidljiv rukopis trenera, mnogo rada, strpljenja i upornosti u trenažnom procesu, kao i kontinuitet. U Evroligi od Radonjića duži staž u timovima koje trenutno vode imaju samo Laso (Real) i Ataman (Galatasaraj), ali njima budžeti omogućavaju da idu „kraćim putem“, svaki problem rešavaju kupovinom igrača kojeg žele.

Još jedan važan segment, napred navedene „naše škole košarke“, Zvezdin trener je podigao na nivo zakona. Držeći se jedne od prvih trenerskih lekcija, da je centar gospodar reketa i da se u dobro ukomponovanim timovima sve vrti oko njega, takozvanim „peticama“, posvetio je posebnu pažnju. Svestan da je bez dobrog centra nemoguće stvoriti kolektivnu igru, posebno je brusio dugajlije, a rezultati govore da je zaslužio mesto šefa ove košarkaške katedre. U eri kada većina trenera igra sa dve „četvorke“, pod izgovorom da to zahteva moderna košarka, pre svega zbog brzine i atraktivnosti, Radonjić im u većini slučajeva uzima meru sa klasičnim centrima koji zahtevaju poseban postupak u poglavlju koje se naziva – stvaranje igrača.

Led je probio sa Bobanom Marjanovićem, diplomirao sa Majkom Cirbesom, a doktoriraće, kako stoje stvari,  sa Ognjenom Kuzmićem. Iako se radi o trojici igrača sa različitim fizičkim predispozicijama, kada su prošli kroz Radonjićev „kalup“, dobili su isto svojstvo – drže Zvezdu u evropskom vrhu,  individualno, na statističkim listama beru lovorike, a prvoj dvojici je bankovni konto izražen sa sedam cifara. Morali su da prođu dril trenera „crveno-belih“, centarsku igru obogate svim mogućim začinima, do tančina – demarkiranjem na malom prostoru, postavljanjem za prijem lopte, tehnikom pivotiranja, repertoarom šuteva (polu horog i skok šut), svim vrstama polaganja, prodororom sa kratkog rastojanja, do pokrivanja celog prostora reketa, pomaganja, u taktici igre postavljanja blokova i brzog otvaranja ... Naravno, za većinu napred navedenog bio im je neophodan „trener“ na parketu, a Radonjić je to pronašao u vrsnim plejmejkerima, prvo Vilijamsu, a potom Joviću.

Rezultat je gotovo fascinantan, mada su uspesima doprineli svi igrači na svim pozicijama, jer Zvezda upravo deluje kao sinfonijski orkestar kojim diriguje košarkaški Bojan Suđić. Marjanović je za dve godine prošao put od „izgubljenog talenta“, do NBA igrača, koji je od Detroita dobio ugovor vredan 21 milion dolara za tri sezone. Sličnu ideju sa ovim košarkašem gorostasne visine (222 cm) imao je Duško Vujošević, kada ga je 2010. doveo u CSKA, ali iz znanih razloga nije završio misiju. Boban je tavorio u Žalgirisu i Nižnjem Novgorodu, zatim igrao za Radnički i Mega Leks, a tek je kod Radonjića postao „tajno oružje“. U sezoni pred odlazak u NBA (2014/15) bio je MVP Evrolige (prosečno po utakmici indeks korisnosti 25,7), prvi skakač (10,7), najprecizniji u šutu za dva poena (240-149, 62 odsto) i treći strelac (16,7).

Njegov „bekap“ bio je Nemac Majk Cirbes (došao iz Bamberga), kome je Radonjić predao Marjanovićevo želo. Od igrača koji je ulazio kao rezerva, postao je stožer Zvezdine igre i plasmana među osam najboljih evropskih timova. Kao četvrti skakač lige (6,15), četvrti po realizaciji za dva poena (206-125, 60,7 odsto), 11. strelac (12,37) i 13. po korisnosti (indeks 14,26), dobio je ugovor od Makabija i praktično osigurao budućnost. Međutim, mnogo toga je kao i Marjanović - izgubio. Značaj u timu i poštovanje navijača, uživanje u igri, uspesima i pobedama. U Zvezdi je bio zvezda (27 utakmica, 25 minuta u proseku, 12,4 poena, 6,1 skok, indeks 14,3), dok je u „ponosu Izraela“ ponovo „bekap“ (15 minuta, 8,1 poen, 3 skoka, indeks 8,1).

Ognjen Kuzmić je Zvezdina sadašnjost i akvizicija za budućnost (ugovor na tri godine). Radonjić je još jednom nepogrešivo pogodio, igrača koji je dobio otkaz u Panatinaikosu progurao na put koji ponovo vodi do reprezentativnog dresa (bez konkurencije trenutno naš najbolji centar). Vratio mu je samopouzdanje, osmeh na lice, a ovaj grmalj iz Doboja to vraća na parketu duplo. Za toliko mu je u odnosu na prošlu sezonu skočila i statistika. U zelenom dresu (25 utakmica, prosečno 14 minuta, 5,1 poen, 4,1 skok, indeks 6,1), u crveno-belom“ (17 utakmica, 22 minuta, 10,2 poena, 7,8 skokova, indeks 15,8). Uz to, treći je skakač Evrolige, prvi u ofanzivnom skoku, sedmi u borbi za titulu MVP, deseti po uspešnosti za dva poena (120-69, 57,5 odsto).

Ovo je samo siže priče o uticaju Dejana Radonjića na igru Crvene zvezde. Uz napomenu da najbolju košarku u životu igraju Stefan Jović, Branko Lazić, Marko Simonović i Nemanja Dangubić, da Marko Gudurić kuca na vrata asova naše košarke...