Прави снег затрпао виртуелне игрице

„Чуваааааааај!“, загаламио је мали Петар упозоравајући своје „саборце“ црвеног носа да се спрема за још један спуст санкама низ залеђену падину у београдском насељу Миљаковац. Простор по коме се иначе шетају само размажени кућни пси, након пада температура и првих пахуља, претворио се у санкалиште.

Таоци виртуелних светова мобилних телефона и таблета, заробљеници дечјих соба и играоница у које их смештају родитељи, након месеци „кућног притвора” коначно су се докопали дозе свежег ваздуха.

Деца, која су некада била заштитни знак градских паркова, ређе се виђају у природи од рунолиста на литицама Алпа. Љуљашке за које се некада чекао ред зврје празне, али се зато се у играоницама тражи место више, а тржни центри препуни су деце сиве боје лица која су последњи пут изведена у парк када су њихове маме на „Инстаграм” стављале фотографије радног назива „пролеће је стигло у наш град“.

Чим науче прве несигурне кораке у парку гегајући се из маминог у татино наручје, садашња деца склањају се у безбедност својих соба и за рођендан најчешће добијају видео-игрицу, таблет или компјутер – како би уживала у лудоријама неке друге виртуелне деце која у видео-игрици јуре змаја. Или се идентификовала са главним јунацима филмова типа „Убиство моторном тестером у Улици брестова на петак тринаести“ и у сан отишли спокојни, да порасту у ментално стабилне особе спремне да све вршњачке сукобе решавају са мирноћом далај-ламе.

А онда се десило чудо – црвени метеоаларм, који је одрасле утерао у куће, децу је коначно истерао напоље. Да ли на паметним телефонима не постоје апликације за санкање или је деци досадило да слушају цику и смех својих вршњака који се спуштају са падине и не маре за смрзнуте носеве, мокре рукавице и црвене образе тек – један од последњих београдских мајстора за прављење санки не скрива задовољство што је ове зиме коначно распродао вишегодишиње залихе санки, талаца глобалног отопљења.

Иако је игра императив детињства, али игра у парку и са вршњацима, а не игра са нотама и француским глаголима, наши малишани највећи део дана проводе седећи, док се телесне активности  углавном своде на школске часове физичког. Резултати анкете, која је у оквиру програма „Здраво растимо“ обухватила скоро 3.000 ученика седмих разреда широм Србије, показали су да се само петина деце бави физичком активношћу у мери која је препоручљива за овај узраст, а скоро половина испитаних ученика дневно проводи два сата, или више, испред ТВ екрана. Поред тога, трећина седмака више од два сата слободног времена утроши на видео-игрице, док исти проценат деце проведе два, или више сати на интернету, „Фејсбуку” и другим друштвеним мрежама.

Стручњаци који се баве проучавањем физичке активности деце препоручују свакодневно једносатно бављење спортом, већина родитеља не подстиче дечју игру у парку и ретко када изводи децу напоље, правдајући се чињеницом да раде до касно и једноставно немају времена за шетњу, примећује психолог Андријана Влачић.

– Зато им је лакше да детету купе таблет или видео-игрицу, односно изведу дете у играоницу. Спорт захтева посвећеност и детета и родитеља и то је разлог због којег се мали број деце континуирано бави спортом од раног детињства до краја пубертета. Спорт значи да се дете одводи и доводи са тренинга три пута недељно, и када је хладно и када је вруће, и када су родитељ и дете уморни, и када се неки дечји рођендан „преклапа“ са термином тренинга. Ту врсту (само)дисциплине има мали број родитеља и деце – највећи број малишана почне да се бави неком спортом, па стане. Или промени пет спортова за две године. Мислим да новац није примарни разлог – родитеље једноставно мрзи да континуирано подстичу дете да се бави спортом – истиче Андријана Влачић, која је у свом мастер раду истраживала профил личности спортиста који се баве екстремним спортовима.

Иако је игра у парку предигра за бављење спортом, наша саговорница констатује парадоксалност родитељских објашњења да децу не изводе у парк јер тамо – немају са ким да се друже.

„Деца се данас углавном друже у играоницама, а највећи број обданишта и школа има продужени боравак и родитељи се теше да су деца тада у парку или у школском дворишту. Зими их не изводе напоље јер мисле да им је хладно и плаше се прехлада, што је неоправдана бојазан јер је дечја телесна температура виша него код одраслих. Лети их такође не воде, јер стрепе од сунчанице и дехидрације. Мислим да су дечаци ти који имају нешто већу шансу да се изборе за игру у парку јер они имају природну потребу да се играју лоптом – напомиње наша саговорница.