Ибарски тенкови и возови

Изјаве о намерама за добросуседством оковале су се у јануарском леду, па је Западни Балкан у нову годину закорачио у знаку претходне у којој су односи у региону пали на најнижи ниво последњих деценија.

Политичари се слабовидо и даље ослањају на национализме у које, као у прозирну фолију, замотавају друштва још неостварених пуних слобода, демократије, људских права.

Прекогранични конфликти разбуктавају ниске страсти, све у нади да ће хомогенизовати нације и заштитити њихове „храбре” лидере који се представљају као искључиви чувари појединачних судбина и колективне будућности.

То што национализми служе као параван да се сакрије шта све није учињено у борби за изградњу институција правне државе, против корупције, криминала, незапослености, за образовање, здравство или слободу јавне речи, све то пада у воду када се народ зарази вирусом колективног слепила.

То што се ради о симптомима недовршених друштава такође их не занима – знају да у „довршеним друштвима” тако не би могли да се понашају.

У праву је шеф српске дипломатије када каже да у региону постоји доста проблема који су „скривени под тепих и једноставно чекају да експлодирају”, али чему убрзавање детонације?

Злокобна нарација о могућем српско-албанском рату на Косову уселила се у изјаве политичара по свету и региону и на насловне стране штампе после инцидента са возом који је, обележен паролом „Косово је Србско”, из Београда кренуо ка Косовској Митровици.

Криза је озбиљно угрозила бриселски дијалог о нормализацији међусобних односа који ЕУ одржава на апаратима за вештачко дисање, показала колико су политичари спремни да олако лупају у бубњеве рата у борби за власт, али и разоткрила потенцијал заоштравања сукоба Истока и Запада за сферама утицаја у нестабилном региону.

Инцидент је обема странама послужио да поруче да неће допустити да ико угрози ни педаљ њихове територије. Обе стране давале су оцене какве се нису чуле од завршетка тромесечног рата 1999.

Председник Томислав Николић затражио је да Србија прекине дијалог у Бриселу све док спорном возу не буде дозвољен пролазак на север Косова. Изјавио је да је ситуација била „на ивици рата”, оптужио косовске лидере да желе конфликт и отворено запретио да ће Србија послати војску на КиМ уколико Срби буду убијани – спреман и да се лично укључи.

Војни коментатор, а сада и посланик на листи владајућег СНС-а, ламентирао је што је Србија пропустила две шансе да се војно врати на Косово – у време уништавања и паљења српских храмова марта 2004. и после проглашења независности 2008. То што није, приписао је „кукавичлуку тадашње власти у Београду.”

Призивајући „храброст” која враћа у времена Слободана Милошевића, посланик је закључио: „Ако би нас албански терористи напали, морали бисмо одмах да тенковима изађемо на Ибар! Косово не може да се сачува само мирним средствима.”

Косовари су прихватили лопту. Председник Хашим Тачи је наредио да воз по сваку цену буде заустављен, а када је композиција након четири сата неизвесног чекања у Рашкој кренула назад за Београд, поручио је да се нада да је Србија извукла поуку из „своје провокације”.

Воз је зауставио премијер Александар Вучић на вест да је Приштина на границу послала 17 оклопних возила и дуге цеви. Премијер је покушао да делује смирено, мада је сувише хвалисаво покупио све кредите за „своју веома мудру” одлуку.

Рекао бих да поента није у заустављању, већ у помпезном упућивању руског воза чија је унутрашњост украшена мотивима из српских православних храмова на Косову, а спољашност обојена српском тробојком уз поменуту паролу „Косово је Србско” исписану на 20 различитих светских језика.

Коме је пало на памет да за Косово пошаље ову путујућу икону српства? Премијер је наговестио да није био упознат са изгледом воза. Као диспечера је означио младог, енергичног али недовољно искусног шефа Канцеларије за КиМ. Имајући у виду да је премијер упознат са садржајем готово сваког текста, изјаве или твитер поруке, деловало је неубедљиво.

Вучић је, пребацујући сву одговорност на Приштину, помињао како аутобуски превозници са Косова несметано возе кроз територију Србије, да их не пресрећу војска и полиција. Није рекао шта би било да на тим аутобусима стоје написи „Косово је република” и да су украшени црвеним заставама са два црна орла.

Како објашњава да сви други возови који годинама иду од Краљева ка Косовској Митровици нису били мета? Не верујем да би било икаквих проблема што је та линија сада продужена до Београда.

Свакоме је морало да буде јасно да ће „храм на шинама” изазвати реаговања приштинских власти. Могло је и да се очекује да ће покушати – и у значајном делу светских медија успети – да дипломатски поентирају. Чему је онда послужила ова провокација?

Србија на пролеће има председничке, а можда и парламентарне изборе, а владајућа странка показује све више нервозе суочена с растућим незадовољством грађана.

Чини се да Косово поново постаје камен темељац српске политике. Време је да се активира опробана формула: мало инцидената, много патриотске буке.

Слично стоје ствари и у Приштини где се ове године очекује Тачијева нова кандидатура. Политичари зарад добијања гласова бирача које су претходно уплашили претњама споља, посебно из суседства, крајње неодговорно и себично не размишљају о последицама радијације коју шире преко граница.

Наставља се поигравање национализмом које је увек више него ризично, посебно када се ради о историјској нетрпељивости између Срба и Албанаца. А шта значи када се премијер овим поводом жали да Срби имају „усађен осећај кривице”? Не, не. Нисмо за неодговорне па и глупе потезе криви ми Срби већ – српски политичари.

Зато подсећање: мали инциденти зачас постану озбиљна опасност. Играње ватром са српском мањином на Косову и албанском у Прешевској долини – коју у Тирани провокативно називају „источним Косовом” – лако може да се отме контроли.

Овога пута избегнуто је насиље, рашчистиће се терен, наставиће се преговори у Бриселу, политичари ће код куће покупити поене које прижељкују, а афера са возом остаће упамћена као велика позоришна представа лоше режије. Надајмо се да за мање од 12 месеци 2017. неће завршити као annus horribilis како је почела.