Деценија агоније ПКБ-а

Десет година траје агонија око приватизације ПКБ-а. Тачно толико је прошло од прве најаве државе и тадашњег министра пољопривреде Слободана Милосављевића да ће комбинат „који храни Београд и пола Србије” морати да оде у приватне руке.

Суноврат једине преостале државне пољопривредне корпорације почео је много раније – приватизацијом и одвајањем малопродаје „Пекабете” и прерађивачких капацитета „Фрикома”, „Имеса”, „Имлека”.

Јаких предузећа без којих је ПКБ само обрис некадашњег гиганта коме је остала примарна производња која у условима отвореног тржишта и конкуренције из иностранства, без додатних улагања, постаје све мање профитабилан посао и терет за државу.

Али ПКБ је и даље огроман „комад” од 17.500 хектара земље, плодних ораница у близини река на само 10 километара од београдског тржишта.

Власник је највеће фарме у Европи са 8.500 крава, која дневно испоручује 180.000 литара млека „екстракласе”, али и грађевинских парцела велике вредности – од Панчевачког моста па све до Ченте.

Продајом пет хектара на овом потезу (МПЦ-у Петра Матића и немачком трговинском ланцу „Лидл”) ПКБ је пре две године инкасирао три и по милиона евра.

Тешко је разлучити да ли је најновије помињање арапске „Ал Дахре” у контексту идеалног кандидата тема из корпуса предизборних обећања, или се у случају ПКБ-а спрема нешто велико.

Када је Млађан Динкић, тадашњи министар финансија 2013. године у Абу Дабију потписао са овом компанијом уговор тежак 400 милиона евра најављивано је да је и решење за ПКБ на помолу.

Али држава и „Ал Дахра” из незнаних разлога нису оствариле пословну сарадњу.

Овога пута чини се држава повлачи координисане и испланиране потезе – само дан пошто је премијер Вучић обновио стару причу са арапским потенцијалним партнером, Министарство привреде позвало је и остале инвеститоре да на сто изнесу своје понуде.

До 2008. године ПКБ је био друштвено предузеће а потом је подржављен. Неплаћена дуговања од пореза и доприноса држава је конвертовала у власништво.

Убрзо је, уговором о поклону, 99,7 одсто акција пренето на град Београд који од тог тренутка преузима управљање корпорацијом.

Али, недавно је ПКБ из градског преименован у републичко предузеће јер само у тој опцији, по закону, држава може да склапа стратешка партнерства. Истовремено „скинут” је и са берзе уз образложење да се тако смањују трошкови пословања.

За стручњаке ово је био јасан сигнал да се тражи дугорочно решење за корпорацију, али и отвара могућност да се не објављују неки битни догађаји, као што је, рецимо, пренос власништва.

У Србији нема много примера успешно приватизованих пољопривредних предузећа, али да ли је ово што сада имамо најбоље решење?

Када би се водили логиком економије (а не срца) за ПКБ би најбоље било да држава нађе поузданог партнера, чији интерес није препродаја земље него рад на њој.