По дуду се Банат познаје

Врачев Гај – Банаћани много дугују дуду. Садили су га поред трошних кућа, да би их заштитио, упијајући влагу из тла. Његовим слатким белим, мургастим и црним плодовима хранили су свиње, гуске и осталу живину. Дудиње су Банаћани и сами радо кусали, као посебан десерт, а оне најслађе плодове користили су за – ракију дудињару. Кажу да је „обарала с ногу, бистрила ум и јачала карактер”. Била је питкија ако је чувана у дудовом бурету, које јој је давало боју уља.

Све до шездесетих година прошлог века, меснатим зеленим дудовим лишћем храњена је – свилена буба. Каснијом продајом „светлећих чаура”, из којих су у свиларама извлачене и предене нити, од којих су за дворске и остале даме најфиније хаљине шивене, многе фамилије су обезбеђивале пристојну зараду.

Столетни дудореди на већини локалних и регионалних путева у Банату, и брига о њима, сведоче о култу дуда у овом крају. Сваког пролећа Банаћани их фризирају. Чак се и стабла, старија и од најстаријих домаћина, обнављају и одржавају у животу.

Дудови зими штите путеве од снежних наноса, а током године оранице и усеве од јаке кошаве.