Домски васпитач чија љубав не признаје пензију

Готово свакодневно дефектолог Душан Миловић (66) одлази у Завод за васпитање деце и омладине, иако је већ годину и по дана у заслуженој пензији. Посао који је радио 35 година никада и није доживљавао као радну обавезу, већ као мисију – да онима који су скренули животним странпутицама помогне да се врате на прави пут. За вишедеценијску посвећеност и успехе у раду са малолетним делинквентима, Душан је овенчан титулом „Човек године 2016“, коју Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања додељује установама и изузетним појединцима који раде у систему социјалне заштите.

Каријеру је Душан почео у Прихватилишту за децу и омладину са поремећајима у развоју која су у стању социјалне потребе. Када се ова установа интегрисала са домом „Васа Стајић” на Вождовцу, Миловић је прешао у Завод за васпитање деце и омладине и ту остао наредне две деценије.

Упоређујући породични профил деце са којима је радио на почетку каријере са данашњим штићеницима дома, каже да највећи број њих и даље долази из породица са социјалних маргина, али има све више деце из средње класе.

А на питање – која деца имају највише шанси да из дома крену правим животним путем, Душан Миловић каже:

„Другу животну шансу добијају она деца која имају породицу и која је мотивисана да им помогне. Нажалост, породице ту децу често одбацују као да су труле јабуке, које ће ’заразити’ остало воће у корпи. Осим тога, што се раније почне са криминалним понашањем, мање су шансе да се дете врати на прави пут. Статистички посматрано, половина наших штићеника крене правим путем. Међутим, дешавало ми се да потпуно погрешим у процени како ће се ко снаћи на животној раскрсници. Сећам се једног момка који је био избеглица из Задра, за кога сам био убеђен да ће кренути у бољи живот, јер сам пуно радио са њим, јачао сам га и припремао за борбу са животним бурама и олујама. Али, када је изашао из дома, није имао никога да га подржи у тој борби – мајка се одселила у иностранство, а сестра у други град. Сам без игде икога, врло брзо је упао у живо блато хероинске зависности. Нашли су га мртвог у једном новобеоградском хаустору, где се предозирао”, тужно прича Душан.

Његово лице се озари када се сети бившег питомца Микија, који је данас поносни отац троје деце и веома успешан у свом послу. Душан се присећа и девојке која је крала по црквама и повремено се бавила проституцијом за коју је мислио да се никада неће вратити на прави пут. Срећом, погрешио је у процени. По изласку из дома, она се запослила, засновала породицу и данас је веома строга и пожртвована мајка. Када има неке васпитне дилеме, она се Душану јави јер је уверена да ће јој он дати најбољи савет како да се понаша са својом кћерком у пубертету.

Душан наводи пример и два рођена брата – један је завршио средњу школу,  испекао пекарски занат и данас веома лепо зарађује. Његов рођени брат чест је гост црних хроника, који је због бројних кривичних дела већи део живота провео у затвору. Нажалост, дешава се да домски васпитачи преваспитавају припаднике више генерације исте породице – деде, очеве, стричеве, синове и унуке...

„Ми нашој деци често помажемо приликом уписа на факултет или вишу школу, а као и око запослења – у комуналним предузећима увек траже радну снагу и ту су добре плате, а онима које је срамота да ту раде, ја увек кажем да ниједан поштен посао није срамота”, каже Душан.

Посебно је поносан, каже, на уметничку радионицу за обраду дрвета, коју је основао у Заводу. Пирографом, врстом електричне оловке којом се пише на дрвеној површини, даровити штићеници стварају чудесне цртеже и иконе. Управо захваљујући омиљеном домском васпитачу, многа деца су у себи открила уметнички дар.

Душан Миловић (Фото З. Анастасијевић)

Док је његов син Ђорђе био мали, Душан га је често доводио на посао јер је желео да домским малишанима стави на знање да не прави разлику између њих и свог детета. Ђорђе се са њима радо играо, доносио им своје играчке и бирао рођенданске поклоне. Иако се Душан потајно надао да ће син кренути његовим стопама, он се ипак определио за природне науке и постао инжењер геофизике.

Шта је најтеже у раду са малолетним делинквентима, питамо Миловића за крај.

„Мотивисати их да нешто раде, да им не пролази време у ’глуварењу’ и животу од данас до сутра. Потом – мотивисати их да скицирају план своје будућности. Адолесцентима је тешко да прихвате ауторитет васпитача – нарочито ако су пре доласка у дом били део неке уличне банде. Они у дому често покушавају да окупе своју ’екипу’ и нађу следбенике. Девојчице су можда и теже за васпитни рад – оне су те које често манипулишу дечацима да за њих краду и чине нека кривична дела. Осим тога, многе су радиле као проститутке и то искуство на драматичан начин мења њихову психу”, објашњава овај педагог.