Domski vaspitač čija ljubav ne priznaje penziju

Gotovo svakodnevno defektolog Dušan Milović (66) odlazi u Zavod za vaspitanje dece i omladine, iako je već godinu i po dana u zasluženoj penziji. Posao koji je radio 35 godina nikada i nije doživljavao kao radnu obavezu, već kao misiju – da onima koji su skrenuli životnim stranputicama pomogne da se vrate na pravi put. Za višedecenijsku posvećenost i uspehe u radu sa maloletnim delinkventima, Dušan je ovenčan titulom „Čovek godine 2016“, koju Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja dodeljuje ustanovama i izuzetnim pojedincima koji rade u sistemu socijalne zaštite.

Karijeru je Dušan počeo u Prihvatilištu za decu i omladinu sa poremećajima u razvoju koja su u stanju socijalne potrebe. Kada se ova ustanova integrisala sa domom „Vasa Stajić” na Voždovcu, Milović je prešao u Zavod za vaspitanje dece i omladine i tu ostao naredne dve decenije.

Upoređujući porodični profil dece sa kojima je radio na početku karijere sa današnjim štićenicima doma, kaže da najveći broj njih i dalje dolazi iz porodica sa socijalnih margina, ali ima sve više dece iz srednje klase.

A na pitanje – koja deca imaju najviše šansi da iz doma krenu pravim životnim putem, Dušan Milović kaže:

„Drugu životnu šansu dobijaju ona deca koja imaju porodicu i koja je motivisana da im pomogne. Nažalost, porodice tu decu često odbacuju kao da su trule jabuke, koje će ’zaraziti’ ostalo voće u korpi. Osim toga, što se ranije počne sa kriminalnim ponašanjem, manje su šanse da se dete vrati na pravi put. Statistički posmatrano, polovina naših štićenika krene pravim putem. Međutim, dešavalo mi se da potpuno pogrešim u proceni kako će se ko snaći na životnoj raskrsnici. Sećam se jednog momka koji je bio izbeglica iz Zadra, za koga sam bio ubeđen da će krenuti u bolji život, jer sam puno radio sa njim, jačao sam ga i pripremao za borbu sa životnim burama i olujama. Ali, kada je izašao iz doma, nije imao nikoga da ga podrži u toj borbi – majka se odselila u inostranstvo, a sestra u drugi grad. Sam bez igde ikoga, vrlo brzo je upao u živo blato heroinske zavisnosti. Našli su ga mrtvog u jednom novobeogradskom haustoru, gde se predozirao”, tužno priča Dušan.

Njegovo lice se ozari kada se seti bivšeg pitomca Mikija, koji je danas ponosni otac troje dece i veoma uspešan u svom poslu. Dušan se priseća i devojke koja je krala po crkvama i povremeno se bavila prostitucijom za koju je mislio da se nikada neće vratiti na pravi put. Srećom, pogrešio je u proceni. Po izlasku iz doma, ona se zaposlila, zasnovala porodicu i danas je veoma stroga i požrtvovana majka. Kada ima neke vaspitne dileme, ona se Dušanu javi jer je uverena da će joj on dati najbolji savet kako da se ponaša sa svojom kćerkom u pubertetu.

Dušan navodi primer i dva rođena brata – jedan je završio srednju školu,  ispekao pekarski zanat i danas veoma lepo zarađuje. Njegov rođeni brat čest je gost crnih hronika, koji je zbog brojnih krivičnih dela veći deo života proveo u zatvoru. Nažalost, dešava se da domski vaspitači prevaspitavaju pripadnike više generacije iste porodice – dede, očeve, stričeve, sinove i unuke...

„Mi našoj deci često pomažemo prilikom upisa na fakultet ili višu školu, a kao i oko zaposlenja – u komunalnim preduzećima uvek traže radnu snagu i tu su dobre plate, a onima koje je sramota da tu rade, ja uvek kažem da nijedan pošten posao nije sramota”, kaže Dušan.

Posebno je ponosan, kaže, na umetničku radionicu za obradu drveta, koju je osnovao u Zavodu. Pirografom, vrstom električne olovke kojom se piše na drvenoj površini, daroviti štićenici stvaraju čudesne crteže i ikone. Upravo zahvaljujući omiljenom domskom vaspitaču, mnoga deca su u sebi otkrila umetnički dar.

Dušan Milović (Foto Z. Anastasijević)

Dok je njegov sin Đorđe bio mali, Dušan ga je često dovodio na posao jer je želeo da domskim mališanima stavi na znanje da ne pravi razliku između njih i svog deteta. Đorđe se sa njima rado igrao, donosio im svoje igračke i birao rođendanske poklone. Iako se Dušan potajno nadao da će sin krenuti njegovim stopama, on se ipak opredelio za prirodne nauke i postao inženjer geofizike.

Šta je najteže u radu sa maloletnim delinkventima, pitamo Milovića za kraj.

„Motivisati ih da nešto rade, da im ne prolazi vreme u ’gluvarenju’ i životu od danas do sutra. Potom – motivisati ih da skiciraju plan svoje budućnosti. Adolescentima je teško da prihvate autoritet vaspitača – naročito ako su pre dolaska u dom bili deo neke ulične bande. Oni u domu često pokušavaju da okupe svoju ’ekipu’ i nađu sledbenike. Devojčice su možda i teže za vaspitni rad – one su te koje često manipulišu dečacima da za njih kradu i čine neka krivična dela. Osim toga, mnoge su radile kao prostitutke i to iskustvo na dramatičan način menja njihovu psihu”, objašnjava ovaj pedagog.