Из хода у плес, из разговора у песму

Да ли је џез данас превазиђена музичка врста за коју ововремени клинци уопште немају слуха? Како џез учинити привлачнијим слушаоцима 21. века? Убацивањем електронски генерисаних звукова синтисајзера уместо милозвучних тонова клавира?

 Ова музичка питања се у филму „Ла ла ленд” Дамијена Чазела – с којим је јесенас започет 73. Венецијански фестивал, а тренутно ствари стоје тако да је освојио рекордних 14 номинација за Оскара – претварају у животна питања главног јунака. Пасионираног џез пијанисте Себастијана (у тумачењу Рајана Гослинга) који се бори да састави крај са крајем у Лос Анђелесу, граду светла, филма и лепоте, али и граду познатом као „дробилица” за наду и као „разбијач” снова и срца.

 Насупрот Себастијану је Миа, неисказана глумица, дошљакиња из омаленог града у Невади (Ема Стоун), девојче чисте душе и срца и неспорног уметничког талента који оближњи холивудски студији никако да открију...

 Себастијан и Миа имају и таленат и снове, убрзо имају и једно друго, а њихов пут до професионалног остварења, уз све успоне и падове у Лос Анђелесу наших дана, чини окосницу једне крајње некомпликоване филмске приче коју је Демијен Чазел чаробним штапићем претворио у крајње допадљив, модеран мјузикл, доказујући да овај филмски жанр итекако има смисла и да може да има и добру прођу пред публиком 21. века.

 Некада популарни жанр из „Златне ере” Холивуда тридесетих година двадесетог века готово да је потпуно нестао са великог екрана, те је овај Чазелов покушај његове ревитализације и оживљавања вредан пажње и пуног поштовања. Користећи све познате жанровске стереотипе Чазелу је пошло за руком да створи оригинални мјузикл о свакодневном животу. Мјузикл који истражује и радост и бол живљења на путу остварења животних снова.

 Уз плесне кореографије и музику лаких нота које су чаробно надграђене оригиналним џез партитурама, уз посвету младим уметницима и сањарима, Чазелов мјузикл на пријемчив начин слика лепоту која највише произилази из тренутака када се из хода склизне у плес, а из разговора у песму. И управо тај глагол – склизнути, најбоље описује прилично задивљујућу редитељску вештину да овакву врсту драматуршких прелаза учини максимално оправданим, уверљиво спонтаним, чак крајње природним и пожељним. Чазел је постигао да се никакви „шавови” не виде и за то заслужује честитке.

 Редитељ Дамијен Чазел (1985) иначе је и сам школовани музичар (џез бубњар), већ је снимио жестоки филм „Ритам лудила” посвећен џез бубњарима, те се „Ла ла ленд” може сматрати и неком врстом природног наставка његових музичко-филмских преокупација. У овом свом славодобитном филму чији је наслов, заправо, шармантно значењско поигравање (земља Лос Анђелес, али и земља лаких музичких нота), Чазел је имао изванредну подршку у директору фотографије (Швеђанину) Линусу Сандгрену и композитору Џастину Харвицу са којим је сарађивао и у „Ритму лудила”.

  „Ла ла ленд” наши дистрибутери најављују као најбољи филм свих времена, што је наравно далеко од истине. Оно што јесте истина: ово је врло добар и крајње смислен жанровски филм уз који време у биоскопу брзо пролази. У њему могу уживати и музички и филмски сладокусци, али и сви они којима је стало само до мало романтике.