Случај политичара Веље и…

Како год покушате да саставите делове усисивача „Слободе” из Чачка склопи се ручни ракетни бацач. Како год покушате да саставите Вељу Илића склопи се политички бестрзајни топ. Кад год се помисли да је Веља коначно зарђао и спреман за отпад, те се размишља да се постави као музејски експонат на Калемегдану или евентуално као Палмина воштана фигура, он испали неколико плотуна који га враћају на прву линију фронта.

Уместо граната, лидер Нове Србије испаљује сличице из албума политичко-подземног живота Србије, које му волшебно упадају у сандуче, и тај албум у коме доминира Златибор Лончар из ране хируршке младости, у загрљају с убијеним шефом „земунског клана” Душаном Спасојевићем, представља озбиљан ударац на зидине владајуће тврђаве премијера Вучића. Како је хајдук постао фотограф?

Ко верује да Чачанин то чини због изненадног просветљења које га је обасјало тај верује да ће се замонашити, одрећи се печења и живети на хлебу, води и молитвама. Веља дистрибуира сличице из освете, јер не само да није остао министар, већ га неће грејати ни фотеља директора „Коридора”.

Његов развојни пут је показао да он није од оних који би седео на термофору, већ му је много удобније ако под старе дане одржава унутрашњу температуру и спокој мотајући се око пламена власти. Када је осетио Вучићеву хладноћу, одлучио је да сачека најповољнији тренутак да узврати ударац, а то су председнички избори који још нису расписани, иако је кампања увелико у току.

Меланхолични предатор је почео да се расањује када је поново започео кавгу, размењујући псовке и увреде с Војиславом Шешељем и омиљеним непријатељем Небојшом Човићем, што га је вратило на насловнице таблоида, где се уз Мацу Дискрецију и Ацу Лукаса осећа као у свом шљивику. Дакле, удобно!

Веља заправо лукаво пројектује технологију сукоба: најпре оптужи човека да је умоболан, мада радо, као један од последњих аутентичних бранилаца мачо-диктатуре, преферира и да залепи етикету дотичном непријатељу, издајици, олошу, дрипцу, бараби или изроду – да воли дечаке. Онда му понуди помоћ, па га отера оданде где деца излазе из маме и, на крају, ноншалантно негира да се то икада догодило. Али, његова петооктобарска епопеја га је укалкулисала као капиталну добит готово сваке власти, па му је допуштала да псује и прети новинарима о државном трошку или да заврће руку саобраћајцу на дужности, а после се правда некадашњем министру полиције Јочићу како су он и пандур играли ринге-ринге-раја.

Сећам се када је, током кампање ДОС-а за републичке изборе, крајем 2000. године, Зоран Ђинђић хитао да посети револуционарног саборца у болници, где је лежао после саобраћајне несреће. Зоран је дечачки признао извештачима да, једноставно, не може да одоли „том лудом Чачанину”.

После је Веља нагрдио Зорана, а затим се клео да су ипак били најбољи ортаци. Толико добри да му је Ђинђић рекао:

– Вељо, ево ти на, узми полицију!

Није узео полицију, већ је сачекао владу Војислава Коштунице, преузевши улогу Војиног Мрке, са задатком да обнови Србију пре него што јој истекне гарантни рок! Зграбивши путеве, железницу и небо, препредени Веља је одлично знао да његов рејтинг расте после сваког урнебеса који изазове. Чак је и његова теорија о крадуцкању, као омиљеном хобију српских политичара, наишла на симпатије оног дела друштва који мазохистички обожава лидере што не скривају да је политика симбол за богаћење. Веља добро познаје менталитет бирача који падају на локалне кнезове који псују, улазе у кафану тако што ногом развале врата, полупају инвентар, а онда замоле газду да плати штету и пиће за све у крчми. И када у том џумбусу признају да је џепарење несташлук, претварају се у политичке старлете којима је гарантована гледаност. Односно, гласови за прелазак цензуса.

Веља то није научио од психолога Александре Јанковић, јер је тешко поверовати да је гледао у њен прст и причао јој о детињству. Није га томе научио ни психијатар и сексолог Јоца Марић, кога је Веља толико шармирао да је професор Медицинског факултета у Београду отишао најпре у Нову Србију, а потом у дипломатију, препознавши у шефу новог Фројда.

Напротив, Веља је психолошкињу с кауча пребацио на Коридор 10, а Јоца Марић је из Јужне Африке послат у Нигерију, где су га таблоиди опањкавали да се представља као секселенција, заступајући интересе српске дипломатије на наводним бунга-бунга журкама у Абуџи.

Многи су се запитали шта се то догађа с Вељом који је са чачанским експедиционим корпусом, све набилдованим присталицама новог, демократског доба, у дуксу и тренерци јахао на шлеперу, разбијајући Слобине кордоне 5. октобра, пробијајући коначно и последњи бедем, Народну скупштину. Тада је из локалног ранга коначно прешао у прву лигу.

Али, у Вучићевој влади је Чачанин клонуо или је склоњен ван главних токова моћи. За Вељу је то далеко страшније, него да су га Ужичани варали на картама.

Када је на седници Кризног штаба, током ванредне ситуације због поплава, рекао да је „потребно возило које транспорт врши и има ону руку да пребацује”, помислило се да је Веља потпуно потонуо и да му се привиђа бетмобил!

И када је коначно завладало уверење да се потпуно заглибио, што је симболички представљало његово упадање у блато, приликом обиласка јаловишта у руднику „Столице”, уследила је смехотресна акција извлачења министра за ванредне ситуације на површину.

Испоставило се, међутим, да је блато било лековито јер препредени играчи старе политичке школе, за разлику од стерилних твитер лидера, своју дуговечност заснивају на везама у тајним службама, пажљивом неговању контаката са странцима и свешћу да је бављење политиком специфична дисциплина настала спајањем фул-контакта и рвања у каљузи.

Није ли, уосталом, у време највеће моћи, Веља започео градњу модерне приватне кардиоваскуларне клинике, иако се шушкало да је нешто спорно око земљишних папира. Али, ако га је такав детаљ ономад спречио да оперише на отвореном срцу, сада види своју нову прилику.