Slučaj političara Velje i…

Kako god pokušate da sastavite delove usisivača „Slobode” iz Čačka sklopi se ručni raketni bacač. Kako god pokušate da sastavite Velju Ilića sklopi se politički bestrzajni top. Kad god se pomisli da je Velja konačno zarđao i spreman za otpad, te se razmišlja da se postavi kao muzejski eksponat na Kalemegdanu ili eventualno kao Palmina voštana figura, on ispali nekoliko plotuna koji ga vraćaju na prvu liniju fronta.

Umesto granata, lider Nove Srbije ispaljuje sličice iz albuma političko-podzemnog života Srbije, koje mu volšebno upadaju u sanduče, i taj album u kome dominira Zlatibor Lončar iz rane hirurške mladosti, u zagrljaju s ubijenim šefom „zemunskog klana” Dušanom Spasojevićem, predstavlja ozbiljan udarac na zidine vladajuće tvrđave premijera Vučića. Kako je hajduk postao fotograf?

Ko veruje da Čačanin to čini zbog iznenadnog prosvetljenja koje ga je obasjalo taj veruje da će se zamonašiti, odreći se pečenja i živeti na hlebu, vodi i molitvama. Velja distribuira sličice iz osvete, jer ne samo da nije ostao ministar, već ga neće grejati ni fotelja direktora „Koridora”.

Njegov razvojni put je pokazao da on nije od onih koji bi sedeo na termoforu, već mu je mnogo udobnije ako pod stare dane održava unutrašnju temperaturu i spokoj motajući se oko plamena vlasti. Kada je osetio Vučićevu hladnoću, odlučio je da sačeka najpovoljniji trenutak da uzvrati udarac, a to su predsednički izbori koji još nisu raspisani, iako je kampanja uveliko u toku.

Melanholični predator je počeo da se rasanjuje kada je ponovo započeo kavgu, razmenjujući psovke i uvrede s Vojislavom Šešeljem i omiljenim neprijateljem Nebojšom Čovićem, što ga je vratilo na naslovnice tabloida, gde se uz Macu Diskreciju i Acu Lukasa oseća kao u svom šljiviku. Dakle, udobno!

Velja zapravo lukavo projektuje tehnologiju sukoba: najpre optuži čoveka da je umobolan, mada rado, kao jedan od poslednjih autentičnih branilaca mačo-diktature, preferira i da zalepi etiketu dotičnom neprijatelju, izdajici, ološu, dripcu, barabi ili izrodu – da voli dečake. Onda mu ponudi pomoć, pa ga otera odande gde deca izlaze iz mame i, na kraju, nonšalantno negira da se to ikada dogodilo. Ali, njegova petooktobarska epopeja ga je ukalkulisala kao kapitalnu dobit gotovo svake vlasti, pa mu je dopuštala da psuje i preti novinarima o državnom trošku ili da zavrće ruku saobraćajcu na dužnosti, a posle se pravda nekadašnjem ministru policije Jočiću kako su on i pandur igrali ringe-ringe-raja.

Sećam se kada je, tokom kampanje DOS-a za republičke izbore, krajem 2000. godine, Zoran Đinđić hitao da poseti revolucionarnog saborca u bolnici, gde je ležao posle saobraćajne nesreće. Zoran je dečački priznao izveštačima da, jednostavno, ne može da odoli „tom ludom Čačaninu”.

Posle je Velja nagrdio Zorana, a zatim se kleo da su ipak bili najbolji ortaci. Toliko dobri da mu je Đinđić rekao:

– Veljo, evo ti na, uzmi policiju!

Nije uzeo policiju, već je sačekao vladu Vojislava Koštunice, preuzevši ulogu Vojinog Mrke, sa zadatkom da obnovi Srbiju pre nego što joj istekne garantni rok! Zgrabivši puteve, železnicu i nebo, prepredeni Velja je odlično znao da njegov rejting raste posle svakog urnebesa koji izazove. Čak je i njegova teorija o kraduckanju, kao omiljenom hobiju srpskih političara, naišla na simpatije onog dela društva koji mazohistički obožava lidere što ne skrivaju da je politika simbol za bogaćenje. Velja dobro poznaje mentalitet birača koji padaju na lokalne knezove koji psuju, ulaze u kafanu tako što nogom razvale vrata, polupaju inventar, a onda zamole gazdu da plati štetu i piće za sve u krčmi. I kada u tom džumbusu priznaju da je džeparenje nestašluk, pretvaraju se u političke starlete kojima je garantovana gledanost. Odnosno, glasovi za prelazak cenzusa.

Velja to nije naučio od psihologa Aleksandre Janković, jer je teško poverovati da je gledao u njen prst i pričao joj o detinjstvu. Nije ga tome naučio ni psihijatar i seksolog Joca Marić, koga je Velja toliko šarmirao da je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu otišao najpre u Novu Srbiju, a potom u diplomatiju, prepoznavši u šefu novog Frojda.

Naprotiv, Velja je psihološkinju s kauča prebacio na Koridor 10, a Joca Marić je iz Južne Afrike poslat u Nigeriju, gde su ga tabloidi opanjkavali da se predstavlja kao sekselencija, zastupajući interese srpske diplomatije na navodnim bunga-bunga žurkama u Abudži.

Mnogi su se zapitali šta se to događa s Veljom koji je sa čačanskim ekspedicionim korpusom, sve nabildovanim pristalicama novog, demokratskog doba, u duksu i trenerci jahao na šleperu, razbijajući Slobine kordone 5. oktobra, probijajući konačno i poslednji bedem, Narodnu skupštinu. Tada je iz lokalnog ranga konačno prešao u prvu ligu.

Ali, u Vučićevoj vladi je Čačanin klonuo ili je sklonjen van glavnih tokova moći. Za Velju je to daleko strašnije, nego da su ga Užičani varali na kartama.

Kada je na sednici Kriznog štaba, tokom vanredne situacije zbog poplava, rekao da je „potrebno vozilo koje transport vrši i ima onu ruku da prebacuje”, pomislilo se da je Velja potpuno potonuo i da mu se priviđa betmobil!

I kada je konačno zavladalo uverenje da se potpuno zaglibio, što je simbolički predstavljalo njegovo upadanje u blato, prilikom obilaska jalovišta u rudniku „Stolice”, usledila je smehotresna akcija izvlačenja ministra za vanredne situacije na površinu.

Ispostavilo se, međutim, da je blato bilo lekovito jer prepredeni igrači stare političke škole, za razliku od sterilnih tviter lidera, svoju dugovečnost zasnivaju na vezama u tajnim službama, pažljivom negovanju kontakata sa strancima i svešću da je bavljenje politikom specifična disciplina nastala spajanjem ful-kontakta i rvanja u kaljuzi.

Nije li, uostalom, u vreme najveće moći, Velja započeo gradnju moderne privatne kardiovaskularne klinike, iako se šuškalo da je nešto sporno oko zemljišnih papira. Ali, ako ga je takav detalj onomad sprečio da operiše na otvorenom srcu, sada vidi svoju novu priliku.