Дивљина у Улици Олге Петров

Двориште Зорана Ромчевића из Борче пуно је водених кактуса, зеленила које расте из камења донетог са Острога, Таре, Старе планине... Две хиљаде биљних врста стало је на ар земљишта и терасе ограђене бамбусом и трском. Великом заљубљенику у природу, који је три године радио у београдској Ботаничкој башти, било је тешко да све биљке које гаји смести на тако мало простора, па је неке засадио – на крову.

Зоран се сећа да је још као дете почео да гаји птице (нарочито папагаје, али и славује и јастребове), змије, зечеве, јежеве, лисице, имао је чак и једног мајмуна кога је поклонио зоолошком врту у Инђији. Његово двориште су звали „Дивљина у Улици Олге Петров”. Нажалост, његова супруга Лепа је алергична на перје и длаке, па је животиње распродао или поклонио, остале су само водене у базенчићу, корњаче и мрмољци. А Зоран се посветио – биљкама.

Камен са Острога

Сада се код њега могу видети биљне врсте из клисуре реке Дервенте, из мочвара око Бачке Паланке, са Суве Планине, Копаоника, али и из Јапана и са Новог Зеланда... Зоран не доноси само биљке већ и камење. Велике грумене донео је са Острога када је комбијем ишао на море, има и саксију коју је направио од цигли срушеног манастира. У углу дворишта једна до друге расту биљке из најудаљенијих крајева: јапански јавор са црвеним листовима, минијатурни четинари, бамбус, афричка акација којом се хране жирафе, рододендрон.

Иако је лаик, Зоран се толико усавршио у познавању флоре, да су га професори биологије запослили 1996. године у Ботаничкој башти где је радио до 1999. године. Због мале плате одлучио је да у Борчи отвори трговинску радњу а биљке да скупља из хобија.

– Када сам у Панчевачком риту, према Падинској Скели, пронашао водени кактус који се у стручној литератури помиње као „тестерица“ (на латинском Stratiotis aloides) управница Ботаничке баште толико се одушевила да ме је примила у стални радни однос. Мој кактус је био новооткривена врста у флори Војводине. Три године касније, баш пред бомбардовање, пронашао сам и нову врсту у флори Србије, толипелу. То је космополитска биљка, алга из породице haracea које има на великим рекама Нила, Амазона, Волге. Открио сам је на Дунаву, преко пута Земуна, на два километра од моје куће – каже поносно Зоран.

Волео би да има сваку...

Ромчевић се може похвалити проналасцима још неколико ретких биљака, а међу њима је Marsilea kvadrifolia, која личи на детелину са четири листа. То је водена папрат коју је последњи пут Јосиф Панчић пронашао на Ади Међици. После тога више није виђена у широј околини Београда, док је Зоран није угледао на рибњаку код Ченте.      

(/slika2)– Србија је ботанички елдорадо, још неоткривена земља. Стара планина је толико велика да се и дан-данас откривају нове биљне врсте. На Бабином зубу пронађена је нова врста кампануле, тек недавно, и то тамо где људи често долазе и газе по њој. Како ли је тек тамо где нико није залазио? – пита се Ромчевић.

Клисуре и високе планине, по речима нашег саговорника, главна су места за откривање нових биљака, али и равница има своји чари. За проналаске увек постоји шанса, али човек треба да воли природу, да има времена да скита, али и да познаје биљке. У Србији има око шест и по хиљада врста биљака, многе лече различите болести, неке су храна, али најлепше их је гледати.

– Ко гледа биљке, живот му се смеши – каже наш домаћин.

Царство биљака у Зорановом дворишту посетиоцима пружа могућност да их гледа, мирише, додирује, интересују се одакле су и како се која зове. Кад дођу људи који се разумеју у ботанику, то је већ друга прича. Они умеју по пола сата да проведу поред једног дрвцета, уздишу, испитују Зорана где га је нашао.

„Једино ме немојте питати коју биљку бих волео у свом дворишту, да ли има нека посебна за којом чезнем. Јер, на целој Земљиној кугли има чак 352.000 врста биљака, а ја бих волео да свака расте и код мене“, са уздахом примећује борчански Јосиф Панчић.