Divljina u Ulici Olge Petrov

Dvorište Zorana Romčevića iz Borče puno je vodenih kaktusa, zelenila koje raste iz kamenja donetog sa Ostroga, Tare, Stare planine... Dve hiljade biljnih vrsta stalo je na ar zemljišta i terase ograđene bambusom i trskom. Velikom zaljubljeniku u prirodu, koji je tri godine radio u beogradskoj Botaničkoj bašti, bilo je teško da sve biljke koje gaji smesti na tako malo prostora, pa je neke zasadio – na krovu.

Zoran se seća da je još kao dete počeo da gaji ptice (naročito papagaje, ali i slavuje i jastrebove), zmije, zečeve, ježeve, lisice, imao je čak i jednog majmuna koga je poklonio zoološkom vrtu u Inđiji. Njegovo dvorište su zvali „Divljina u Ulici Olge Petrov”. Nažalost, njegova supruga Lepa je alergična na perje i dlake, pa je životinje rasprodao ili poklonio, ostale su samo vodene u bazenčiću, kornjače i mrmoljci. A Zoran se posvetio – biljkama.

Kamen sa Ostroga

Sada se kod njega mogu videti biljne vrste iz klisure reke Dervente, iz močvara oko Bačke Palanke, sa Suve Planine, Kopaonika, ali i iz Japana i sa Novog Zelanda... Zoran ne donosi samo biljke već i kamenje. Velike grumene doneo je sa Ostroga kada je kombijem išao na more, ima i saksiju koju je napravio od cigli srušenog manastira. U uglu dvorišta jedna do druge rastu biljke iz najudaljenijih krajeva: japanski javor sa crvenim listovima, minijaturni četinari, bambus, afrička akacija kojom se hrane žirafe, rododendron.

Iako je laik, Zoran se toliko usavršio u poznavanju flore, da su ga profesori biologije zaposlili 1996. godine u Botaničkoj bašti gde je radio do 1999. godine. Zbog male plate odlučio je da u Borči otvori trgovinsku radnju a biljke da skuplja iz hobija.

– Kada sam u Pančevačkom ritu, prema Padinskoj Skeli, pronašao vodeni kaktus koji se u stručnoj literaturi pominje kao „testerica“ (na latinskom Stratiotis aloides) upravnica Botaničke bašte toliko se oduševila da me je primila u stalni radni odnos. Moj kaktus je bio novootkrivena vrsta u flori Vojvodine. Tri godine kasnije, baš pred bombardovanje, pronašao sam i novu vrstu u flori Srbije, tolipelu. To je kosmopolitska biljka, alga iz porodice haracea koje ima na velikim rekama Nila, Amazona, Volge. Otkrio sam je na Dunavu, preko puta Zemuna, na dva kilometra od moje kuće – kaže ponosno Zoran.

Voleo bi da ima svaku...

Romčević se može pohvaliti pronalascima još nekoliko retkih biljaka, a među njima je Marsilea kvadrifolia, koja liči na detelinu sa četiri lista. To je vodena paprat koju je poslednji put Josif Pančić pronašao na Adi Međici. Posle toga više nije viđena u široj okolini Beograda, dok je Zoran nije ugledao na ribnjaku kod Čente.      

(/slika2)– Srbija je botanički eldorado, još neotkrivena zemlja. Stara planina je toliko velika da se i dan-danas otkrivaju nove biljne vrste. Na Babinom zubu pronađena je nova vrsta kampanule, tek nedavno, i to tamo gde ljudi često dolaze i gaze po njoj. Kako li je tek tamo gde niko nije zalazio? – pita se Romčević.

Klisure i visoke planine, po rečima našeg sagovornika, glavna su mesta za otkrivanje novih biljaka, ali i ravnica ima svoji čari. Za pronalaske uvek postoji šansa, ali čovek treba da voli prirodu, da ima vremena da skita, ali i da poznaje biljke. U Srbiji ima oko šest i po hiljada vrsta biljaka, mnoge leče različite bolesti, neke su hrana, ali najlepše ih je gledati.

– Ko gleda biljke, život mu se smeši – kaže naš domaćin.

Carstvo biljaka u Zoranovom dvorištu posetiocima pruža mogućnost da ih gleda, miriše, dodiruje, interesuju se odakle su i kako se koja zove. Kad dođu ljudi koji se razumeju u botaniku, to je već druga priča. Oni umeju po pola sata da provedu pored jednog drvceta, uzdišu, ispituju Zorana gde ga je našao.

„Jedino me nemojte pitati koju biljku bih voleo u svom dvorištu, da li ima neka posebna za kojom čeznem. Jer, na celoj Zemljinoj kugli ima čak 352.000 vrsta biljaka, a ja bih voleo da svaka raste i kod mene“, sa uzdahom primećuje borčanski Josif Pančić.