Храм непрекидног ходочашћа

           Још од давних времена становници Ваљева и околине су о сваком празнику, а посебно на Ивањдан, одлазили у цркву Св. Јовања на ходочашће. Говорили су „да одлазе цркви“, чак и онда кад су од ње постојали само темељи, или камени остаци рушевина. Посебна част им је била да на ходочашће поведу и госта, ако би се у то време затекао у њиховој кући. Стога је разумљиво одушевљење путописаца положајем, окружењем, али и односом народа према овој светињи посвећеној светом Јовану Крститељу и у којој се, према предању, чувао део руке овог светитеља. Рука је нестала у бурним временима, али је сачуван ћивот у којем се налазила, као и веровање народа да „ивањски зрак“ који на тај празник обасја верника доноси излечење и помоћ онима који су у невољи.

            Постоји више предања о оснивању манастира Јовања. По једном, цркву су у седамнаестом веку подигли војводе Јован и Јевта Витковић, који су у њој и сахрањени – да ли обојица или само Јевта, не зна се поуздано. По другом веровању, цркву је саградила „једна жупница, вероватно по имену Јована“, у време Косовске битке, придружујући се тако својој браћи, која су подигла три значајне цркве у околини – Грачаницу, Ћелије и Пустињу. У овој верзији, браћа Витковићи су само обновили њену порушену цркву. Неки име цркве везују и за велики број стабала јове, која су овде некада расла. Ипак, остаје најближе истини да је манастир добио име по томе што је његов храм посвећен светом Јовану Крститељу.

            Ранији путописци описивали су да се налази „на малој заравни, међу јовама и у овом крају ретким четинарима”, да има одвојен звоник на каменој плочи, да је невеликих димензија, скромне унутрашњости, с иконостасом и сребром урамљеним руским иконама. У свим описима помињу се дрвене колибе намењене ходочасницима „који овде траже душевну утеху или од чудотворног извора, који избија из стене, очекују лек за своје телесне бољке”. Ипак, говорећи о лепоти овог краја, Феликс Каниц је записао да разуме свештеника овог храма који му је рекао да „своју кућицу са красним воћњаком и оно мало плодне земље“ не би ни за шта мењао. И закључује, да и кад не би постојала лековита вода, „опојни шумски ваздух, кристално чиста изворска вода и тишина коју нарушава једино цвркут птица“ су сами по себи лек за сваку бољку и невољу.

            Црква је највероватније подигнута крајем петнаестог века, а први пут се помиње у турским пописима, као манастир Светог Јована. Овде су књигу учили многи духовници, а у првој половини осамнаестог века у Јовањи је постојала и богословска школа. Велика припрата дозидана је 1706. године, када су обнову извршили браћа Витковић. Стари живопис из седамнаестог века, неколико пута је обнављан, али је мали део сачуван. Међу тим деловима живописа је и фреска на којој је представљен свети Јован Крститељ са родитељима, изнад улазних врата у храм. Сматра се да је цркву живописао познати средњовековни живописац Лонгин Дечанац.

            Данас се манастир Јовања налази на шумској заравни удаљеној само три стотине метара од пута који води од Ваљева према Бајиној Башти, али и осталим светињама ваљевског краја. Црква и порта, извор и конаци обновљени су и уређени. Празником и сваким даном дочекују ходочаснике и поклонике лепоте духовног живота, желећи им добродошлицу својим миром и спокојством.