Зашто волим да цитирам Лењина

За разлику од политичких „предака” од пре стотинак година, у сам освит Октобарске револуције, данашње лево оријентисане прогресивне снаге још немају визију друштва које желе да створе, а још мање вољу да се за ту визију жртвују, као некадашњи револуционари. Зато ће пут од спонтаних покрета насталих после 2008, када је свима постало јасно колико је капитализам штетан, до настанка учинковитих еманципаторских снага, бити дуг.

На овај начин писац и научни сарадник Универзитета у Единбургу Игор Штикс за „Политику” коментарише изгледе модерне левице и на Балкану и на геополитичком пољу. Штикс, који је одрастао у Сарајеву, за време рата живео у Загребу, а данас се креће на релацији између Велике Британије и земаља некадашње СФРЈ, у Београду је управо представио две књиге – „Брашно у венама” и „Држављанин, грађанин, странац, непријатељ – једна повијест Југославије и постјугословенских држава”.

Којом се тематиком бавите у тим делима?

„Брашно у венама” је драмски текст, по којем је у Сарајеву настала и представа Бориса Лијешевића, а „Држављанин, грађанин, странац, непријатељ” је академска студија. У обе књиге у две различите форме испитујем протеклих сто година на овим подручјима. У драмском тексту кроз историју једне породице, док у студији анализирам питање политичких заједница и начине на којe су оне стваране и уништаване у обе варијанте Југославије и у ономе што је дошло после ње.

Колико смо далеко од неких социјалних начела актуелних пре 150 година, као што је забрана одузимања крова над главом?

Питања која су нас мучила тада још су ту. Јер су се још и градитељи својих нација суочили с проблемом социјалне неједнакости. Део те нације били су и масе сиромашних сељака и мали слојеви богатих. Тај раздор само се продубљавао временом. Националисти су мислили да ће моћи да хомогенизују нацију тако што ће сви делити припадност једном народу, без обзира на класу. Ту волим да цитирам Лењина, који каже да у свакој нацији постоји подела на две културе – малу групу богатих и ону убедљиву већину сиромашних. И данас је тако.

Али сиромашни не подижу глас?

Ни оно мноштво робова на неком америчком југу није се бунило против занемаривог броја белих робовласника. Због одсуства политичких визија ми трпимо катастрофалне последице капитализма и ћутимо, уз повремене неефективне стратегије отпора, попут покрета „Окупирајмо Волстрит”. Бојим се да ће тако бити и с импресивним маршом жена против инаугурације Доналда Трампа ако покрет остане само на анти-Трамп реторици и не развије другачију визију америчког друштва у целости.

Али није ли и Трамп у свом инаугурационом говору, да би се приближио обичним грађанима, рекао да су америчке фабрике постале „зарђали саркофази”?

Видимо да се с њим налазимо у времену бизарног међувлашћа. Долазе политички актери који нуде брза решења, изгледају субверзивно или ремобилизују своје нације за сукоб са спољним или унутрашњим непријатељима. Трамп је настао управо на неолибералној економији и створен је кроз систем политичких „селебритија”, а представља се као заштитник управо оних који су у том систему поражени. Неки су му и поверовали и биће ускоро горко разочарани.

Зар није и Сандерс био алтернатива естаблишменту, а проглашен је јеретиком?

Берни Сандерс прозван је социјалистом само зато што је говорио о социјалној правди и здравственој заштити. По томе се види колико су у економском смислу мерила отишла удесно. Потпуно смо заборавили да је под Френклином Рузвелтом и те како било могуће говорити о државној економији, социјалним правима, лечењу и доступном образовању...

А колико је оправдано кад на постјугословенском простору социјалдемократе себе зову левицом?

Они себе могу да називају како хоће, али њихово прокапиталистичко деловање открива с ким имамо посла. Ни једној КП Кине не верујемо да је комунистичка, а камоли неким „социјалдемократама” или чак „социјалистима” с Балкана. Ту су и леви либерали, код којих се политика своди на људска права и афирмацију мањина, а решења траже искључиво у правном поретку, легислатури и укидању дискриминације. То је, наравно, изразито важно, али се такве политике стално разбијају о врло конкретан зид, јер не разумеју да се наше слободе догађају у материјалном свету и да су њиме условљене, те да без материјалне једнакости нема ни правне.

Нисмо ли тој економској и социјалној једнакости били ближи у СФРЈ, али сада се бивше државе многи нерадо сећају?

Националистички антикомунизам је доминантна идеолошка матрица још од краја осамдесетих. Зато нас неће чудити да оне који се усуде да кажу да се некад живело боље и безбедније и да су постојала нека данас незамислива социјална права покушавају да неутрализују оптужбом за југоносталгију. Кључ, наравно, није у немогућој рестаурацији југословенског социјалистичког система, већ у борби за рестаурацију социјалних и радних права која су постојала некада, као и у борби за осигурање оних права којих тада није било. Укратко, реч је о развоју новог пројекта социјализма за 21. век на Балкану.

Верујете ли у тезу да неки политичари у региону хране једни друге разменом оштрих изјава?

Апсолутно. И без објашњења експерата јасно је да сваки пут кад недостаје новца у буџету и кад се подижу нови кредити, добијемо измишљање конфликта од националног значаја и показивање мишића. У контексту случаја чоколадица или возова, згодно је подсетити како је годинама тињао спор између Хрватске и Словеније, где је реторика била изразито усијана. Касније смо сазнали да су премијери Јанша и Санадер договарали међуграничне чарке. Ти пиромани накнадно наступају као ватрогасци и државници који решавају проблеме које су сами кореографисали. Јадно, али и опасно.

Мислите ли онда да је заиста могуће поново запалити регион?

Већина људи не жели зло и плаши се искустава деведесетих. Ни тада нису „народи” кренули у рат, већ је он покренут онако како се то иначе ради у целом свету: уз употребу паравојних јединица, злочина после којих нема повратка на старо, терора над онима који се рату противе... Гледајући свакодневни живот, остајем умерени оптимиста, али ме искуство из деведесетих, кад смо видели како се брзо гуше сви гласови отпора националистичком лудилу, нужно чини опрезним. У контексту ширег геополитичког преслагања, нови конфликти на Балкану могли би се неким групама учинити политички лукративним. Наша је обавеза да се томе безрезервно супротставимо.