Zašto volim da citiram Lenjina

Za razliku od političkih „predaka” od pre stotinak godina, u sam osvit Oktobarske revolucije, današnje levo orijentisane progresivne snage još nemaju viziju društva koje žele da stvore, a još manje volju da se za tu viziju žrtvuju, kao nekadašnji revolucionari. Zato će put od spontanih pokreta nastalih posle 2008, kada je svima postalo jasno koliko je kapitalizam štetan, do nastanka učinkovitih emancipatorskih snaga, biti dug.

Na ovaj način pisac i naučni saradnik Univerziteta u Edinburgu Igor Štiks za „Politiku” komentariše izglede moderne levice i na Balkanu i na geopolitičkom polju. Štiks, koji je odrastao u Sarajevu, za vreme rata živeo u Zagrebu, a danas se kreće na relaciji između Velike Britanije i zemalja nekadašnje SFRJ, u Beogradu je upravo predstavio dve knjige – „Brašno u venama” i „Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj – jedna povijest Jugoslavije i postjugoslovenskih država”.

Kojom se tematikom bavite u tim delima?

„Brašno u venama” je dramski tekst, po kojem je u Sarajevu nastala i predstava Borisa Liješevića, a „Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj” je akademska studija. U obe knjige u dve različite forme ispitujem proteklih sto godina na ovim područjima. U dramskom tekstu kroz istoriju jedne porodice, dok u studiji analiziram pitanje političkih zajednica i načine na koje su one stvarane i uništavane u obe varijante Jugoslavije i u onome što je došlo posle nje.

Koliko smo daleko od nekih socijalnih načela aktuelnih pre 150 godina, kao što je zabrana oduzimanja krova nad glavom?

Pitanja koja su nas mučila tada još su tu. Jer su se još i graditelji svojih nacija suočili s problemom socijalne nejednakosti. Deo te nacije bili su i mase siromašnih seljaka i mali slojevi bogatih. Taj razdor samo se produbljavao vremenom. Nacionalisti su mislili da će moći da homogenizuju naciju tako što će svi deliti pripadnost jednom narodu, bez obzira na klasu. Tu volim da citiram Lenjina, koji kaže da u svakoj naciji postoji podela na dve kulture – malu grupu bogatih i onu ubedljivu većinu siromašnih. I danas je tako.

Ali siromašni ne podižu glas?

Ni ono mnoštvo robova na nekom američkom jugu nije se bunilo protiv zanemarivog broja belih robovlasnika. Zbog odsustva političkih vizija mi trpimo katastrofalne posledice kapitalizma i ćutimo, uz povremene neefektivne strategije otpora, poput pokreta „Okupirajmo Volstrit”. Bojim se da će tako biti i s impresivnim maršom žena protiv inauguracije Donalda Trampa ako pokret ostane samo na anti-Tramp retorici i ne razvije drugačiju viziju američkog društva u celosti.

Ali nije li i Tramp u svom inauguracionom govoru, da bi se približio običnim građanima, rekao da su američke fabrike postale „zarđali sarkofazi”?

Vidimo da se s njim nalazimo u vremenu bizarnog međuvlašća. Dolaze politički akteri koji nude brza rešenja, izgledaju subverzivno ili remobilizuju svoje nacije za sukob sa spoljnim ili unutrašnjim neprijateljima. Tramp je nastao upravo na neoliberalnoj ekonomiji i stvoren je kroz sistem političkih „selebritija”, a predstavlja se kao zaštitnik upravo onih koji su u tom sistemu poraženi. Neki su mu i poverovali i biće uskoro gorko razočarani.

Zar nije i Sanders bio alternativa establišmentu, a proglašen je jeretikom?

Berni Sanders prozvan je socijalistom samo zato što je govorio o socijalnoj pravdi i zdravstvenoj zaštiti. Po tome se vidi koliko su u ekonomskom smislu merila otišla udesno. Potpuno smo zaboravili da je pod Frenklinom Ruzveltom i te kako bilo moguće govoriti o državnoj ekonomiji, socijalnim pravima, lečenju i dostupnom obrazovanju...

A koliko je opravdano kad na postjugoslovenskom prostoru socijaldemokrate sebe zovu levicom?

Oni sebe mogu da nazivaju kako hoće, ali njihovo prokapitalističko delovanje otkriva s kim imamo posla. Ni jednoj KP Kine ne verujemo da je komunistička, a kamoli nekim „socijaldemokratama” ili čak „socijalistima” s Balkana. Tu su i levi liberali, kod kojih se politika svodi na ljudska prava i afirmaciju manjina, a rešenja traže isključivo u pravnom poretku, legislaturi i ukidanju diskriminacije. To je, naravno, izrazito važno, ali se takve politike stalno razbijaju o vrlo konkretan zid, jer ne razumeju da se naše slobode događaju u materijalnom svetu i da su njime uslovljene, te da bez materijalne jednakosti nema ni pravne.

Nismo li toj ekonomskoj i socijalnoj jednakosti bili bliži u SFRJ, ali sada se bivše države mnogi nerado sećaju?

Nacionalistički antikomunizam je dominantna ideološka matrica još od kraja osamdesetih. Zato nas neće čuditi da one koji se usude da kažu da se nekad živelo bolje i bezbednije i da su postojala neka danas nezamisliva socijalna prava pokušavaju da neutralizuju optužbom za jugonostalgiju. Ključ, naravno, nije u nemogućoj restauraciji jugoslovenskog socijalističkog sistema, već u borbi za restauraciju socijalnih i radnih prava koja su postojala nekada, kao i u borbi za osiguranje onih prava kojih tada nije bilo. Ukratko, reč je o razvoju novog projekta socijalizma za 21. vek na Balkanu.

Verujete li u tezu da neki političari u regionu hrane jedni druge razmenom oštrih izjava?

Apsolutno. I bez objašnjenja eksperata jasno je da svaki put kad nedostaje novca u budžetu i kad se podižu novi krediti, dobijemo izmišljanje konflikta od nacionalnog značaja i pokazivanje mišića. U kontekstu slučaja čokoladica ili vozova, zgodno je podsetiti kako je godinama tinjao spor između Hrvatske i Slovenije, gde je retorika bila izrazito usijana. Kasnije smo saznali da su premijeri Janša i Sanader dogovarali međugranične čarke. Ti piromani naknadno nastupaju kao vatrogasci i državnici koji rešavaju probleme koje su sami koreografisali. Jadno, ali i opasno.

Mislite li onda da je zaista moguće ponovo zapaliti region?

Većina ljudi ne želi zlo i plaši se iskustava devedesetih. Ni tada nisu „narodi” krenuli u rat, već je on pokrenut onako kako se to inače radi u celom svetu: uz upotrebu paravojnih jedinica, zločina posle kojih nema povratka na staro, terora nad onima koji se ratu protive... Gledajući svakodnevni život, ostajem umereni optimista, ali me iskustvo iz devedesetih, kad smo videli kako se brzo guše svi glasovi otpora nacionalističkom ludilu, nužno čini opreznim. U kontekstu šireg geopolitičkog preslaganja, novi konflikti na Balkanu mogli bi se nekim grupama učiniti politički lukrativnim. Naša je obaveza da se tome bezrezervno suprotstavimo.