У Колумбији, земљи чуда

Балет Народног позоришта недавно се вратио са великог фестивала у Боготи, у Колумбији, где сам се поново суочио са истином да човек не зна своје крајње моћи и свој ментални и физички максимум. У Боготи сам се зато сетио монаха са Тибета и њиховог учења. На гостовању смо, наиме, сваки дан имали по једну представу, а чак два дана по две, што је далеко изнад уобичајених напора за балетску трупу. На фестивалу су се, иначе, могле видети све могуће балетске и драмске трупе и многе друге са својим перформансима – укупно је било 3.000 представа у извођењу уметничких група из 46 земаља. Човек се тамо осећао као да је у земљи чуда, у другом свету, јеру истом дану може да комуницира с мноштвом писаца, да доживи предивну атмосферу, с пуно позитивне енергије, од ујутро до увече.

Ми смо мислили да нећемо издржати толики напор, са толико приказаних представа. То је као кад би два сата после одигране утакмице фудбалерима рекли: хајдемо поново на још једну такву утакмицу. У Боготи смо то могли, јер смо унапред били припремљени на такав напор. И то, без изузетака. Нико од нас четрдесетак није рекао: „Ја више не могу”. Зато сам помислио да нисмо свесни сопствених снага и могућности.

Монахе са Тибета смо имали прилике да видимо и овде код нас у Београду. Они говоре о томе шта смо све у стању да постигнемо, али кад пред собом имамо вољу и циљ. Монаси су показали да меко људско ткиво може да издржи притисак метала, ексера, ватру...

Нама се нешто од тога догодило у Колумбији. Кад човек зна да нешто мора да уради – он то и може, иако у првом тренутку изгледа да је немогуће.

Филозофија монаха са Тибета ме фасцинирала и мислим да би било веома добро за сопствено дисциплиновање, за многе професије, али и као вид помоћи у васпитавању деце – да проучимо њихово учење.

Монаси се ослањају на људско биће и његове менталне и физичке могућности. Они пропагирају значај наше воље и људских моћи. Савремени човек је, насупрот томе, у први план ставио технику, која нас води, а ми малтене само треба да је следимо. Па ћемо, као у оним холивудским филмовима, једног дана да ратујемо с роботима. Полако али сигурно идемо у том правцу.

Мислим да није довољно преиспитано колико свака нова техничка ствар, коју човек измисли, доноси користи, а колико штете. Рецимо, ја и даље мислим да нам је компјутер донео више штете. Између осталог и зато што спречава природну комуникацију међу људима. Такође, компјутери су штетни за децу. Поред рачунара дете у седмој години види оно што не би требало да види ни у петнаестој. Поред таквих машина, деца се не развијају природно, постепено, него „скоковито”, што може да изазове проблеме у развоју психе и у њиховој комуникацији с родитељима.

Баш због данашње, рекао бих, потпуне доминације технике, ја бих, лично, радије живео у 16. или 17. веку. Јер, ево, сад због загађености пијемо флаширану воду. Није нас на то природа натерала него ми природу. А за тридесет година верујем да ћемо, као сад воду, у боци држати кисеоник, да нам се нађе пред спавање, да се ослободимо загађеног ваздуха.

Зато се треба запитати колико нам је техника стварно помогла и шта смо њоме постигли. Једино кад бисмо захваљујући техници успели да одемо на Марс и овладамо том планетом. Значи, упропастили смо Земљу, па бежимо на Марс!

То је парадокс: човек је себе издигао изнад животиња, али на један покварен начин.Уништавајући природу, он сече грану на којој седи.

Зато сам у Боготи помислио на монахе са Тибета, који друкчије гледају на наше моћи и живот.

Иначе, непосредно пред почетак фестивала, између Колумбије и Венецуеле је избио гранични сукоб, али је брзо смирен. Ми се због сукоба нисмо превише узбуђивали,јернекако смо на њих навикли. Мада смо пратили шта се тамо дешава. Али, као што је говорио Достојевски да ће лепота да спасе свет, можда је у Колумбији фестивал помогао да не дође до рата. Можда су уочи фестивала, велике светске манифестације, политичари тамо одлучили да смире страсти –зарад културе и уметности.