Од боксерског ринга до врха плесне сцене

Мурад Мерзуки, хип-хоп играч, кореограф и бивши боксер, један је од најнеобичнијих стваралаца у свету савременог плеса: његови сценски наступи, као и представе које је осмислио – у протеклих 18 година било их је двадесетак – снажан су и забаван спој „уличне игре”, борилачких вештина и, у назнакама, елемената класичног балета. Тамнопути Француз увек озареног лица, рођен 1973. године у Лиону, већ од своје седме године је практиковао циркуске вештине и борилачке спортове, са 15 је открио хип-хоп, и преко њега закорачио у оно што ће постати његова страст и професија и донети му међународну славу – плес.

Сарађивао је са многим чувеним кореографима, наступао у разним компанијама, да би 1996. основао сопствену, „Кафиг”. Са њом се 2015. први пут представио нашој публици, на Београдском фестивалу игре, са представом „Бокс, бокс”. Гледаоци су тада испунили дворану „Позоришта на Теразијама” до последњег места, а Мурада и његове „боксере” испратили широким осмесима, громким и дугим аплаузом.

Компанија „Кафиг” ће поново наступити, у истом позоришту, 8. и 9. априла, у оквиру четрнаестог Београдског фестивала игре, који се овог пута одржава под слоганом „Велика игра”. У новом комаду „Пиксел” Мурадови играчи наступају у простору сачињеном од 3Д илузија, а енергична музика, усред синтетичког пејзажа у којем се комбинују поезија и снови, води сваког уметника кроз непознат простор, у којем се они ослањају на хип-хоп виртуозност. У ексклузивном интервјуу за „Политику”, сам аутор Мурад Мерзуки тумачи идеју „Пиксела”, своју уметност.

Одушевили сте Београђане „Боксом”, да ли се Ваша нова представа ослања на слична кореографска решења?

Не, овога пута ће публика открити нешто потпуно другачије. Док је претходни комад комбиновао бокс, хип-хоп и класичну музику у бурлескној атмосфери, „Пиксел” суочава хип-хоп са дигиталном уметношћу, где се тела и слике спајају како би створили свет из снова. Представа је имала више од 250 наступа широм света, у 19 земаља. Недавно смо били у Аустралији, Бразилу, Немачкој и Пољској.

Визуелни ефекти у игри, као и 3Д пројекције су новина у позоришту, како сте одлучили да их искористите у „Пикселу”?

Организатори Фестивала дигиталних уметности „РВБн” су ме контактирали 2013. како би направили представу која комбинује игру и нове технологије. Тако сам открио рад Адријана Мондоа и Клер Барден. Започели смо заједнички пројекат. Био сам фасциниран и изненађен визуелним ефектима и могућностима савремене расвете. То ме је натерало да преиспитам сопствени однос према простору, покрету и слици. Непрестано смо изложени сликама, видео клиповима и дигиталним медијима. Екрани су свуда око нас. Намера ми је да на сцену донесем спој стварног и виртуелног, али да публика не буде у стању да направи разлику између та два света, да сваки гледалац буде суочен са нечим што није виђено или очекивано.

Ваш кореографски речник се састоји од борилачких вештина, игре, хип-хопа... Како долазите до крајњег резултата?

Као дете сам учио борилачке вештине и циркуску уметност. Касније, када сам открио хип-хоп игру, схватио сам да бих могао да спојим све ове уметничке форме. Од тог тренутка, покушавам да развијем хип-хоп кореографију у синергији са осталим уметностима и културама. Кључ тог процеса, односно заједнички темељ свих мојих креација јесте у сарадњи са уметницима из различитих области. Искључиво кроз интензивну узајамну размену можете постићи равнотежу и створити дело које ће и за сасвим различиту публику бити подједнако узбудљиво.

Како бисте описали уличну игру? Какву поруку шаље?

Игра је моћни језик. Тамо напољу, на улици, она је једини начин да се изразите и издвојите као личност, да докажете да постојите, да преживите. Пуна је наде, енергије и жеље. Хип-хоп игра је свима приступачна, зато и даље живи на улици, али је такође и еволуирала, односно прешла у театре, што јој је дало нову димензију и могућност да се не сматра неком успутном или безвредном дисциплином. Ова еволуција је доказала да нису у праву они који су тврдили да хип-хоп никад неће бити ништа више од тренда.

Кад сте се први пут сусрели са хип-хопом?

Вероватно је то било док сам гледао ТВ програм „Х.И.П.-Х.О.П.”, који је снажно утицао на тинејџере у Француској, 80-их година. Ова телевизијска емисија је заправо донела амерички хип-хоп у Француску. Сваки дечак из мог краја стајао је испред телевизора покушавајући да имитира кораке које би видео. Моји пријатељи и ја смо дефинитивно били добри у томе, јер смо већ познавали акробатске вештине из циркуске школе. Са 17 година смо оформили сопствену групу. А имао сам 21 кад сам основао компанију „Кафиг” у Брону.

А са каквом идејом сте основали „Кафиг”?

Желео сам да радим на спајању различитих уметничких форми, отварајући нове могућности, односно излазећи из оквира једносмерног приступа који се често приписује хип-хоп игри. То је разлог због кога сам трупу назвао „Кафиг”, што у преводу значи кавез, и на немачком и на арапском језику. Хип-хоп је дуго био заробљен у једном стилу, а мој посао као уметника јесте да ову уметничку форму ослободим из кавеза, а онда изгурам далеко ван граница очекиваног.

Колико вам је важно да представљате своје радове на фестивалима, какав је и Београдски фестивал игре?

Важно ми је да свој рад представљам што чешће, пред што више публике. Желим да игра буде приступачна свима, без обзира на друштвене, културолошке или искуствене разлике. Београдски фестивал игре је током година постао чувен, најзначајнији у источној Европи, и то пре свега захваљујући његовом интернационалном и престижном програму. Огромна ми је част да могу поново да наступам  на овом фестивалу, а посебно се радујем да ће то бити са „Пикселом”, комадом који се значајно разликује од свих претходних. Све ово је, наравном, постало могуће захваљујући професионалној сарадњи коју смо остварили са овом манифестацијом.