Концерт деценије

У сали Сава центра одржан је концерт за памћење. Највећи светски диригент Валериј Гергијев са својим оркестром Маријинског театра из Санкт Петербурга, брендом и нашим солистима, Аником Вавић, клавир и Романом Симовичем, виолина. Концерту смо се надали, а нисмо веровали да ће нам се догодити, очекивали смо са стрепњом и огромном жељом – бити у сали и слушати по сваку цену. Не знамо како су нас походили, знамо само да највеће светске агенције, сале, позоришта – не могу да их плате, нити угосте. Концерт је садржао много више од једног наступа, желели су да нам подаре што више. Уместо једног, два солистичка концерта, уместо једне увертире, два комада, огромна симфонија на крају и још сјајан „бис”.

Прави бренд града Санкт Петербурга и Русије као музичке нације управо представља овај оркестар са својим сјајним диригентом.

Све што ради Гергијев у служби је уметности. Он нема личну загледаност у сопствени покрет, он се даје само и једино музици. Вероватно је зато и највећи живи диригент.

Необичан избор програма, необични солисти. Одушевљена публика испунила је свако место у сали.

Ако не познајемо Анику Вавић која је студирала у Бечу и кренула да прави светску каријеру пре наше, познајемо веома добро Романа Симовича. Уз сјајан оркестар и диригента, Вавићка је деловала бледо, једино је развила медитацију другог става (Шостакович Други клавирски концерт Еф дур оп. 102), а Роман је одустао од своје робусности, агресивности и неумерености, постајући нежни, прецизни и самоспознајући тумач Глазунова (Концерт а мол оп. 82).

Када оркестар звучи умекшано и утишано, онда и солиста преузима исту стилску матрицу и прави од Глазунова ново читање.

На самом почетку, права „бис” минијатура, Концерт за оркестар бр. 1 „Поскочице” Шчедрина, најавио је добро расположење и ефектне врхунце, али право растакање акорда у оркестру донело је Дебисијев Прелид за после подне једног Фауна, какве боје, какав соло флауте, тон по тон, низан у рубату…

Обимна, сложена и слојевита Малерова Пета симфонија у цис молу има толико карактера који тешко стају у једно симфонијско дело – маршевски, скерцозни, дечји, пицикато, лирски мотиви смењују се и преплићу током пет ставова. Сви смо чекали њен четврти став, Адађето, најлепши симфонијски став, по многима најлепша музика уопште. Посебно надахнут, Гергијев је узносио своје гудаче у друге сфере, не додајући плачне и сентименталне ноте, али правећи скалу велике динамичке разуђености и – сви смо плакали.

Веома је тешко изрећи шта оркестар доноси и како свира. Ипак, поред невероватне племенитости гудача, чини се да су хорне, трубе и тромбони онај умекшани, пијано и изразити корпус који доноси врхунска оркестарска и извођачка својства.

Највеће изненађење свакако су приредили на „бис” када смо очекивали кратки и ефектни комад, а добили „Жар птицу” Стравинског, још једно култно дело руског симфонизма. Атрактивно, у јарким бојама, са великим ентузијазмом. Оркестар је волео ове вечери да свира својима и да дође код својих.

Огромно одушевљење публике, овације на крају, срдачност и топлина узвратили су маестралним музичарима у оркестру чија је посвећеност музици и свом диригенту фасцинирајућа и евоцира неке старинске односе музичара према музици и ауторима као да отварамо кутију драгоценог накита из давних времена.