Трамп као Горбачов наших дана?

Долазак Доналда Трампа на чело извршне власти у Сједињеним Државама, на положај председника моћне суперсиле, намеће једну само на први поглед јеретичку и мало вероватну асоцијацију. Историјску паралелу, за сада само потенцијалну, с Михаилом Горбачовим и његовом пресудном улогом у демонтирању тадашњег четири и по деценије важећег, пре свега европског (мирнодопског, без ратова у Европи), али и светског, техеранско-јалтско-потсдамског биполарног геополитичког и војно-безбедносног поретка равнотеже моћи две суперсиле, САД и СССР, и њихових војно-политичких блокова.

Да ли је у овом тренутку могуће размишљати у „формату” – Трамп као Горбачов наших дана?

Одигравши пре нешто више од четврт века улогу врхунског, историјског, агента Запада, односно Сједињених Држава, Горбачов је био прави творац тадашњег новог – униполарног, евроатлантског, америчког, натовског европског (као и светског) поретка неравнотеже моћи. Као и свега онога што непостојање глобалне равнотеже моћи собом доноси.

Без икаквих чврстих гаранција друге стране, он је једнострано „досањао” оно о чему је амерички спољнополитички естаблишмент, од Николаса Спајкмана, преко Џорџа Кенана, па до Збигњева Бжежинског, до тада само маштао. А то је апсолутна, неприкосновена глобална и, дакако, примарно европска, тзв. беневолентна глобална хегемонија САД. Изузетност америчке нације и државе, просветитељска и месијанска мисија преобликовања, уподобљавање преосталог „неслободног” света и сл. То је укључивало чак и отварање и обзнањивање највећег могућег и замисливог светског геополитичког и геоекономског апетита, оног евроазијског у виду стварања „конфедератизоване Русије састављене од Русије, Сибирије и Далекоисточне Републике”.

Досадашњи Трампови ставови, погледи и наговештаји у домену међународних односа и спољне политике, за сада на декларативном плану, могу се показати као велики, можда и највећи, заокрет, прст у оку и изазов упућен владајућем америчком идеолошком спољнополитичком и војно-безбедносно-обавештајном естаблишменту од завршетка Другог светског рата и конституисања САД у глобалну суперсилу.

Трампова водећа и кључна мисао – „учинити Америку (поново) великом” још је амбивалентна кад је реч о глобалној америчкој улози у међународним односима. Јер, Сједињене Државе су несумњиво глобално „велике”. Војно, нуклеарно стратегијски, интервенционистички, ратоводствено. Такође и обавештајно и кад су тајне операције и многобројне војне базе и прислушна инфраструктура широм света у питању.

Тим поводом намеће се неколико питања. Прво и кључно: да ли администрација председника Трампа намерава да већ велику Америку у међународним односима учини још већом, јачањем или слабљењем (трансформацијом) њених постојећих перформанси? Како и на који начин Трампова администрација мисли да учини Америку великом у међународним односима без рата, без војне интервенције, без глобалне хегемоније, насиља и државног тероризма суперсиле, без индукованих грађанских ратова, државних удара, без убистава председника држава и без свеобухватне контроле? Да ли је могуће учинити Америку великом уз потенцијално наговештено дезангажовање, повлачење, изоловање, уз нову војну нуклеарну стратегијску модернизацију и надградњу?

Да ли би таква претпостављена међународна (пре)оријентација и концепција САД задовољавала Волстрит, мултинационалне корпорације, војни научно-индустријски, као и политичко-идеолошки „комплекс”? Војна нуклеарна модернизација – упоредо с удаљавањем од глобалног ратног хегемонизма и војно-безбедносне контроле над Европом? Да ли је могућа нова велика Америка у међународним односима без Русије као главног старо-новог одабраног америчког глобалног архе непријатеља, и без Европе као приоритетног америчког геополитичког сидришта? И да ли у том случају Кина и западни Пацифик могу да преузму позицију Русије и Европе, или то већ чине? Односно, „пресељавају” ли се Сједињене Државе из Европе на Далеки исток и у Западни Пацифик? На крају, да ли би за нову велику Америку у свету то могла бити довољна „компензација”?

Уколико се покаже да ће Трампова администрација у свом мандату на већину ових и неких других непостављених питања дати позитиван одговор, онда би то водило Америци какву Америка, Европа и свет нису имали прилике да упознају од завршетка Другог светског рата до данас. Била би то својеврсна варијанта „горбачовљевизације” Америке и европског геополитичког и безбедносног простора и поретка. Односно, враћање клатна у другу страну, или можда чак и нешто даље. У том случају, на тапету „великог спремања” морао би се наћи садашњи европски америчко-ЕУ-натовски безбедносни поредак. Архитектура новог поретка неће бити могућа без Русије као једног од његових суштинских стубова носача.

Доктор међународних односа, политиколог, научни саветник