Његош је енциклопедија нашег духа

Од нашег сталног дописника

Подгорица – За два века од када је рођен, песник и владар Петар Други Петровић Његош, никад није био на грдним мукама као у протекле две деценије и ових дана, кад га неуки и незнавени, попут председника општине Петница Аднана Нуховића, оптужују да је „највећи крвник Бошњака и ислама”.

Но, нису на Његоша кренули само неуки, већ и они који су стекли „веље” титуле и бројне државне награде, попут универзитетског професора Новака Килибарде, некадашњег црногорског амбасадора у Сарајеву, али и саветника бившег председника црногорског парламента Андреја Николаидиса. Први је оцењивао да „нема антиисламскијег писца на планети него што је Његош”, док је други устврдио да је Његош геноцидни песник.

Глас који је кренуо против Његоша допро је и до Хага, где је заступница оптужбе против Радована Караџића у Хашком трибуналу Катрина Густавсон цитирала дијалог владике Данила и Вука Мићуновића, у којем је позив на „чишћење од неверника” доживела као позив на етничко чишћење земље од муслимана.

Ловћенског тајновидца годинама разапињу у његовој Црној Гори чак и појединци који су део власти. Тако, после хашке сумње, и потпредседник Скупштине Црне Горе Суљо Мустафић из Бошњачке странке (коалициони партнер владајуће Демократске партије социјалиста), тражио је ново и боље „сагледавање” Његошевог дела, захтевајући да се из школских уџбеника избаце они садржаји који наводно вређају муслимане.

Професорка филозофије и антропологије на Универзитету Црне Горе др Соња Томовић Шундић за наше новине о Његошу говори:

„Његош је најмоћнија реч Црне Горе, најдубља мисао, најдубокоумнији засек у тајну људске судбине, тајну људског живота, најдубљи одговор над смислом постојања који је Црна Гора дала, који су вероватно дали јужнословенски народи и којима смо показали да на европској сцени можемо достојно да стојимо заједно с Гетеом, с Дантеом, са Шекспиром, са старим цивилизацијама, мислиоцима и мудрацима. Његош је најузвишенија тачка која је показала наше јединство с европском културом и светском баштином. Народ који има Његоша не треба да се брине ни за свој културни ни за свој духовни идентитет.

Соња Томовић Шундић каже да је у црногорском културном наслеђу Његош оригиналан по томе што је „успоставио својом поезијом, симболима и порукама вредности нашег језика, обичаја, морала, историје, али и политичких и друштвених прилика, поставши узор културолошких образаца на којима се оснива слојевитост идентитета Црне Горе”.

„Његош је пре свега – поета, после свега – он је песник, али је у том песништву забележена космичка драма стварања и драма нашег индивидуалног постојања”, додаје Томовић Шундић.

Томовић Шундић додаје да Његошев идејни концепт представља „целину која се казује подједнако у свим својим делима”, док ће и сукобе у сударима добра и зла сагледавати „из најшире равни као победу светлости над мраком, поретка над хаосом, правде над свим облицима насиља”.

Писац, есејиста и књижевни критичар Будимир Дубак за „Политику” је рекао да, обележавајући 170. годишњицу штампања „Горског вијенца”, „ми славимо и бранимо, од самих себе, највећег српског песника, који је видео све што ће се догађати њему и његовом многострадалном српском роду”.

„Слутио је да није само Косово ’грдно судилиште’, већ да је то судилиште свуда где Срби живе”, каже нам Дубак. „Данашња Црна Гора је ’грдно стидилиште’, због срамоте коју актуелна власт наноси Његошу и његовом народу.”

„Тачно је о Црној Гори свог времена”, наставља Дубак, „али и нашег (не)времена, у писму Матији Ненадовићу, Његош рекао: „Да је лијепа Црна Гора, не би се црна гора звала, него млијечна и медена... Ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити...”