Бакир и даље ратује

Рат у БиХ скончао је пре двадесет две године али Бакир Изетбеговић и даље ратује. Као да нам није било довољно јаловог изнуривања па треба да се још и тамо где је то наочиглед бесмислено истрајава на свађи на опустелом простору занемелом и премореном од тужакања и ревизионизама, можда и више него од пушкарања деведесетих.

Ако је неко помислио да би низ показивања сталних алергичности према свему са српским призвуком, из Сарајева напокон могао заменити стисак руке и благородне приче о путевима, пругама, тржиштима и заједничким компанијама, остао је разочаран видевши налазе из којих се да ишчитати хронична свађалачка болећивост за коју лек нису донеле ни две прележане деценије.

Ко нас уистину држи завезаним у прошлости? Изетбеговић призива обнову тужбе против Србије, не хаје за емоције народа са којима жели суживот, нити за противљење двојице чланова Председништва, који га опомињу за легитимитет тужбе и подсећају на то ко све живи у овој земљи и по којим правилима.

Сметао је Изетбеговићу и 9. јануар, иритира га име РС. Беснео је што је Србин начелник Сребренице. Спорне су и поштанске маркице са српским мотивима, Андрић и Његош су свашта писали и тако из дана у дан годинама и деценијама уназад. И шта Сарајево очекује?

Има ли краја иживљавању и шансе за сарадњу, ако је политика коју у име Бошњака заступа Изетбеговић сведена на забадање прста у око, увек ичшекујући нову прилику да нешто ломи, и тера друге на стрепњу у тој игри живаца.

Ко још има нерава да у сарајевском свођењу рачуна слуша или се одушевљава порукама како ће српског председника пустити у Сарајево али само како би му „нешто рекао у лице”. Шта још да се каже, има ли нешто недоречено? Где то живимо и докле више са тим?

Никога не треба да чуди претерано разумевање које српски народ у БиХ показује према онима који су не могавши више да сагињу главу трпећи задиркивања одлучили да преузму микрофоне најбучнијих и кажу: хтели сте галаму, овако то изгледа.

А та српска галама можда и није најбоља могућа политика, али време је да се сви запитају како живети са онима који мане налазе и тамо где их има и где их нема, и где је одавно требало да буду заборављене.

Тешко би се у Босни могао наћи неко ко присетивши се ратних ужаса неће замислити да ли му теже пада послератна политичка беда, више него сам рат.

Замерке би се могле наћи и српским политичарима у РС, али руководећи се инатљивом политиком из рата, у којој се никада није отела и понека лепа реч за Бањалуку, за српски народ, бошњачки народ који је понео ореол највеће ратне жртве црпећи из тога кредибилитет праведника дошао је до тога да више нема с ким да разговара ни у властитој земљи, ни у суседству, па су и неки страни дипломати, не могавши више да слушају ту несношљиву кукњаву очито морали описати политику – бесмисленом.