Bakir i dalje ratuje

Rat u BiH skončao je pre dvadeset dve godine ali Bakir Izetbegović i dalje ratuje. Kao da nam nije bilo dovoljno jalovog iznurivanja pa treba da se još i tamo gde je to naočigled besmisleno istrajava na svađi na opustelom prostoru zanemelom i premorenom od tužakanja i revizionizama, možda i više nego od puškaranja devedesetih.

Ako je neko pomislio da bi niz pokazivanja stalnih alergičnosti prema svemu sa srpskim prizvukom, iz Sarajeva napokon mogao zameniti stisak ruke i blagorodne priče o putevima, prugama, tržištima i zajedničkim kompanijama, ostao je razočaran videvši nalaze iz kojih se da iščitati hronična svađalačka bolećivost za koju lek nisu donele ni dve preležane decenije.

Ko nas uistinu drži zavezanim u prošlosti? Izetbegović priziva obnovu tužbe protiv Srbije, ne haje za emocije naroda sa kojima želi suživot, niti za protivljenje dvojice članova Predsedništva, koji ga opominju za legitimitet tužbe i podsećaju na to ko sve živi u ovoj zemlji i po kojim pravilima.

Smetao je Izetbegoviću i 9. januar, iritira ga ime RS. Besneo je što je Srbin načelnik Srebrenice. Sporne su i poštanske markice sa srpskim motivima, Andrić i Njegoš su svašta pisali i tako iz dana u dan godinama i decenijama unazad. I šta Sarajevo očekuje?

Ima li kraja iživljavanju i šanse za saradnju, ako je politika koju u ime Bošnjaka zastupa Izetbegović svedena na zabadanje prsta u oko, uvek ičšekujući novu priliku da nešto lomi, i tera druge na strepnju u toj igri živaca.

Ko još ima nerava da u sarajevskom svođenju računa sluša ili se oduševljava porukama kako će srpskog predsednika pustiti u Sarajevo ali samo kako bi mu „nešto rekao u lice”. Šta još da se kaže, ima li nešto nedorečeno? Gde to živimo i dokle više sa tim?

Nikoga ne treba da čudi preterano razumevanje koje srpski narod u BiH pokazuje prema onima koji su ne mogavši više da saginju glavu trpeći zadirkivanja odlučili da preuzmu mikrofone najbučnijih i kažu: hteli ste galamu, ovako to izgleda.

A ta srpska galama možda i nije najbolja moguća politika, ali vreme je da se svi zapitaju kako živeti sa onima koji mane nalaze i tamo gde ih ima i gde ih nema, i gde je odavno trebalo da budu zaboravljene.

Teško bi se u Bosni mogao naći neko ko prisetivši se ratnih užasa neće zamisliti da li mu teže pada posleratna politička beda, više nego sam rat.

Zamerke bi se mogle naći i srpskim političarima u RS, ali rukovodeći se inatljivom politikom iz rata, u kojoj se nikada nije otela i poneka lepa reč za Banjaluku, za srpski narod, bošnjački narod koji je poneo oreol najveće ratne žrtve crpeći iz toga kredibilitet pravednika došao je do toga da više nema s kim da razgovara ni u vlastitoj zemlji, ni u susedstvu, pa su i neki strani diplomati, ne mogavši više da slušaju tu nesnošljivu kuknjavu očito morali opisati politiku – besmislenom.