МАЛА ДОЗА ПЕСИМИЗМА

Премијер је пожелео, па и морао да своје судње бриге подели са народом. Његово излагање на јавној седници владе, можда је показало да је српски песимизам реалан, и да се морамо суочити са тегобама које у овом часу нису решиве. Српска драма на Косову нерешива је и за планетарну дипломатску памет, мада изгледа да би све било лакше кад би се поштовали право и принципи. У овом случају право јачега дефинисано је као однос према преседану. Српска покрајина је "јединствен пример", и тако важан изузетак не би могао да наруши устаљени поредак. Под условом, наравно, да он још постоји.

Чини се као да наше аргументе разумеју само они који нам не могу помоћи. Или бар њихова помоћ не може бити капитална. Премијер је изашао са хипотезом о најгорој могућности. То је коначно његов добар, разуман корак, насупрот сејању јаловог оптимизма, који је био императивна ставка у опису послова неких његових саветника. У драматичном стању ствари, ослонац на илузије постаје опасна идеологија, навика да се стварност игнорише до судњег дана. Дакле, могуће је да Приштина крајем године прогласи једнострану независност, а да тај акт подрже неке моћне државе.

Стекли смо утисак да премијер има бар неке одговоре на "најгори исход" . Мада су они лимитирани објективним моћима српске државе. То значи да ће упозорења, апели, лобирања, помоћ савезника и снажни протести бити главни спољнополитички адути. Наравно да ће српска власт сваки једнострани сепаратистички акт сматрати ништавним, а то ће тражити и од "међународне заједнице!"

Питање је сад: шта је овде "међународна заједница?" Да ли су то помало уморне и онемоћале Уједињене нације? Или државе које имају највећи утицај на ток светске историје? Или силе које независно од утопијских идеја о правди и принципима доносе одлуке о другима које чак не морају ни да образложе? Шта се то догађа нама, и зашто баш нама. Шта смо све заборавили из наше богате историје односа са најмоћнијима?

Шта год било, ваљало би из болног шкрипца добити, извући највише што се може. Мада наша политичка елита још нема добар преглед могућег епилога крајем ове године, или у годинама које долазе. Шта можемо изгубити, а да то буде подношљиво! Србија се заиста не може погађати око Косова, нити трговати својом политичком трагедијом, али се својом судбином и животом (и у најгорој варијанти) мора бавити.

Најмање што се из овога може добити јесте да Србија преживи, насупрот наопаком политичком маркетингу неких службеника блиских владајућим круговима. И насупрот фаталистичким гатањима да смо сви ми без Косова, мање-више мртви.

Можда сасвим намерно, али премијер је коначно ставио тачку на хорску изведбу веселе досетке о "НАТО држави на Балкану!" И то тако што је децидно рекао да самостално Косово неће прогласити Брисел, него Приштина!

Но, одакле уопште таква идеја, која је балван у оку свакој озбиљној политичкој теорији о држави и њеном настанку? Изгледа да се некоме учинило како је изнебуха пронашао савршено, необориво објашњење, и да је тако стигао у сам центар ствари.

Као "савршено објашњење", НАТО државу су потезали многи из ДСС-а који су пробали нешто да кажу, скоро постиђени што се тако јасне ствари нису сетили бар дан пре своје страначке конкуренције.

Теза о држави једне алијансе мањкава је из више врло јаких разлога. НАТО није водио рат на Балкану да ствара државе, него да ситуира недвосмислену доминацију силе у чије име долази. За глобалну војно-политичку организацију, конструкција држава није у опису послова, (то раде нека друга предузећа) али деструкција јесте.

Чак и под условом да је некоме пало на памет да скицира некакав државни сатрап под шапком НАТО-а, вероватније би то била империјална замисао, са територијом која одговара идеји Алијансе о доминацији планетарним простором. У тим категоријама, територија Косова је чак испод разумљиве симболике.

Основни смисао стратегије НАТО је ширење без ограничења, што значи поседовање глобалне државе без резерве, а то је у потпуном нескладу са косовском милитарном новелом.

НАТО може да буде, и често је оруђе политичких решења, али је далеко испод његових амбиција да буде (чак и дискретни) носилац државног субјективитета на минорној територији.

Не може се рећи да је НАТО невин у погледу сумње да кроји свет, али он не прави државе (само) за себе. Шта ће му то, кад их већ има на све стране, и све желе да буду под његовим кишобраном. Као власник неке државне пародије на Косову, НАТО би имао тешке муке да се некако "раздржави" и утекне одатле.

Коначно, у околностима које су углавном туробне, међународне снаге су данас једина гаранција за косовске Србе. Шта би била алтернација? Да Унмик изненада оде и остави Албанце да их чувају и пазе!

 И сада се српска драма ближи свом врхунцу, па и расплету. Ако премијер већ има за себе одговор на питање шта ће урадити кад стварност заиста буде кошмарна, ред је да то свима каже.