Разлика у диференцији

Како сам учестао с писањем, учестали су и коментари. Као што је ред има и оваквих и онаквих. Задовољан сам, свакако.

Најозбиљнија је била једна лепа дама: не каже се онако како сам написао него дојка, није оно што сам написао већ тоалет, не може овако него... И, у праву је. А ја бих то требало да знам пошто сам пореклом из Пирот (не из Пирота) где је од вајкада позната разлика у диференцији:

– Леле, мамо, једва дојдо из школу, теше ме идзеду пцета.

– Елизабета, бре, сине, не каже се пцета него кучишта!

                                                                                                   *

Запамтио сам и нека мишљења везана за комшије с обзиром на то да сам се мало бавио њиховом борбеном готовошћу (од готовина, прим. аут.). Иако би неко закључио другачије ја њих не мрзим нити било шта слично. Понекад ми смета што не умеју да сакрију неку опседнутост нама, као неки комплекс, шта ли је. Не умеју ни да одиграју улогу коју им је поклонила ЕУ, хоће да доминирају у региону а не бива...

Волим их као што мајка воли дефектно дете. Да није тако зашто бих им оставио своју кућу у Цавтату него да помогнем младу демократију.

                                                                                                   *

А кад поменем или чујем реч демократија мене као код оног Павлова што је замлаћивао керове удари нека струја. И смањи ми се праг толеранције. А жути ми се појаве пред очима.

                                                                                                   *

Док су Југославија а за њом и Србија темељно и незаустављиво, неки ће рећи уништаване, неки спасаване, такође потпуно намерно и потпуно организовано стварани су услови за призивање нових потреба, новог избора, нових вредности, нове, жуте власти.

Многобројним понављањем званичне истине и елиминисањем неистомишљеника фашистичким методама у име демократије, овладавањем медијима и јавним мњењем, утицајем на ниже слојеве људске свести и на подсвест уз помоћ и саветодавне услуге које су скоро па нескривено долазиле споља, прво као опозиција а касније и као нова власт, ова жута олигархијска група, као и већина „ослободилаца” у историји, не само да је демонизовала бившу власт већ је покушала да поништи и све оне који су се о њу очешали, све који су за јоту имали другачије мишљење или нису довољно јасно показивали одушевљење новим развојем ситуације.

Покајници и прелетачи, у одређеном броју, били су добродошли као инсајдери. Такође, свим богатим појединцима жути су моментално опростили грехе из младости, хајде да погађамо зашто.

Истовремено, променом државних празника жути су одлучили да славе револуционарну (кратку) прошлост младе државе променивши симболе, датуме и – историју!

Нова држава је рођена. Ваљало је љуљати!

                                                                                                   *

Жути ослободиоци су иконографију прилагодили захтевима времена. Поцепане фармерке су замењене Арманијевим оделима, уместо земунске коњице практичнија су се показала возила марке „ауди”.

Свако ко је бацио јаје на прошлост добио је свој део плена. Додуше, томе су претходили досовски договори, гледало се и на испуњивање дечачких снова, жеља и амбиција, али се проблем управљања није назирао у тим радосним временима док су из јавних предузећа и свих значајних и мање значајних установа грубо и уз понижења, понегде уз батине, избацивани углавном способни и на та места због својих квалитета бирани кадрови.

Наравно да страни помагачи нису могли да дозволе да младом демократијом управљају само револуционарни занесењаци јер се то у претходним „спонтаним” променама у околним државама показало лошом идејом. Зато су основане многе невладине организације, о трошку наше владе, а многобројни страни саветници заузели су своја места уз руководиоце у главним системима и институцијама да би се ублажило незнање и спречила брзоплетост.

Нова жута власт је пристала на све, међутим показало се да ни то није било довољно и да је период понижавања, неки ће рећи прилагођавања, морао да буде дужи, све док се наредбодавац у потпуности не увери да ће нови лидер Западног Балкана, тај нови тигар, бити направљен  искључиво од обојеног папира.

                                                                                                     *

Испоручивши Хагу државни, војни и полицијски врх, све заједно с Председником што се није догодило у политичкој историји света, жути су у међусобном консензусу утврдили да су управо овладали непрегледним пољем неслућених могућности.

По том пољу су се кретали сходно личном образовању, просвећености и духовним карактеристикама. Већина је положај користила искључиво у личну корист немајући ништа против ако се нешто корисно одради и за заједницу. За друге, заједница је била иста што и партија која их је на неко место промовисала. Искрено, највеће штеточине су били они који су умислили да су у некој светој мисији, па су се исцрпљивали и показивали емоције тражећи сажаљење и разумевање. Кад причају о паради поноса говоре о достигнућима човечанства и новом систему вредности, када их због немоћи институција стигне убиство Француза онда ридају пред камерама и тврде да је породица а не држава крива за општу несрећу.

Наравно да нису били свесни да је жута држава настала на несрећи овог друштва...

                                                                                                    *

Текст иза је уједно био одговор на питање о мом ригидном ставу према председничком кандидату г. Јанковићу. Па он је производ жутог друштва које сам малопре покушао да опишем. Он је манекен таквог понашања и такве владавине. Сваки глас који добије а да то није глас његове породице и круга пријатеља било би нешто што би требало да забрине ово друштво.

Више онако, научно, медицински...