Београдско драмско мога детињства

Београдско драмско позориште сам одувек сматрао својом другом кућом. У ствари, можда и првом. Са родитељима сам становао у једној соби заједничког стана у Улици царице Милице и тих петнаестак квадрата нису се могли сматрати правим домом. Кроз заједничко предсобље, у коме је живела бака, стизало се до заједничке кухиње, купатила и терасе, и све то смо делили са стрицем и његовима, који су живели у соби до наше, одељене стакленим вратима кроз које су допирали звуци туђег живота.

Али када би ме мама и тата, који су добили ангажман у тек основаном позоришту на Крсту, повели са собом на неку пробу или, једноставно, зато што нису знали шта би са мном, могао сам да уживам у пространствима ходника тек саграђеног позоришта, блештавим светлима на огледалима по гардеробама, у великој замраченој сали и тајновитим деловима фундуса. Сви ти простори су, док је трајала проба, углавном били пусти и, сматрао сам, на неки начин припадали мени. Томе треба додати опојне мирисе шминке, зној који се упијао у костиме или мистичну мемлу која се увлачила у декор.

У позоришном бифеу, који се налазио одмах десно од „глумачког” улаза, све је било задимљено јер су сви пушили као Турци. Испред врата бифеа налазила се велика биста Јована Николића, глумца, коју је израдио други глумац Сима Јанићијевић, првак драме и скулптор аматер. Чика Јова је, иначе, био добричина са малим психичким проблемом. Био је, наиме, клептоман. То су сви знали, па када би се утврдило да су им џепови по гардеробама испражњени, Мика Викторовић би одлазио до Јове и нешто би му шапнуо, сви би за тренутак отишли у бифе и када би се вратили, све је поново било на своме месту.

Од старијих глумаца, ту је био и Јован Јеремић, који је имао другу ману – говорну. Котрљао је, наиме „р” па због тога није могао да направи неку запажену глумачку каријеру. Али, чика Јоца је имао других врлина. На пример, одлично је играо реми (са котрљајућим „р”). На свим турнејама на које је кретало Београдско драмско знало се у чији џеп одлазе дневнице. Али, како се радило о стварно малим парама, нико му није то узимао за зло. Треба ту поменути и осредњег глумца Бранка Јовановића који је, међутим, био отац једне велике глумице – Ксеније Јовановић, као и Мишу Волића коме је супруга за премијеру, ма како споредну улогу њен муж играо, спремала најлепше могуће понуде којима су се сви частили.

Оно што је Београдско драмско начинило великим позориштем били су млади глумци који су стизали са Академије. Југословенско драмско је било попуњено заслужним величинама из Позоришта ослобођења, а млади, који су први пут глуму учили на факултету, распоређивани су декретом на Крст. То је била срећа за ово новонастало позориште које се налазило на крајњој периферији града и до кога се могло стићи једино тролејбусом број 11. Последња вожња ове линије често је ишла непосредно после краја неке од препуних представа па су гледаоци трчали да стигну своју последњу шансу да кући не пешаче до поноћи.

Поред мојих родитеља Радета и Оливере Марковић, ангажман су одмах добиле мамине колеге са класе, већ поменути Мика Викторовић, Власта Велисављевић, Деба Поповић, Олгица Станисављевић и Ђуза Стојиљковић. Са њима су дошли Татјана Лукјанова, Мића Томић, Бата Паскаљевић и, касније, Љуба Тадић и Пепи Лаковић. Последњи је пристигао, са још незавршеном Академијом, Зоран Радмиловић. Сећам га се како за шанком бифеа очајава због тога што га редитељ Миленко Маричић није изабрао да игра премијеру, већ је за то одредио његову алтернацију, Ивана Јагодића, проценивши да је овај други талентованији. Сећам се и очевих речи упућених Зорану који се зарицао да ће напустити глуму: „Не брини, доћи ће твоје време…”.

Љуба Тадић је био импозантна појава. Деловао је међутим изгладнело, што је могуће и био. Неки фотограф га је наговорио да му позира у разним драматичним позама и касније се у граду појавио плакат са Љубиним исколаченим очима и текстом који је упозоравао на последице алкохолизма. И поред свог страшног изгледа, Љуба је суштини био префињена и осетљива душа. Када је добио прву плату рекао ми је: „Шта хоћеш да ти купим?” Ја сам као из топа одговорио: „Гумене чизме код Борова”, што је представљало врхунац мојих неостваривих жеља. Отишли смо заједно у радњу и он ми их је купио. Никада то нисам заборавио и увек сам га подсећао на тај тренутак, када год смо се срели. Чудно, али никада нисмо заједно ништа радили…

Љуба је био несрећно заљубљен у Олгицу Станисављевић, а ова срећно у Ђузу Стојиљковића. То је био први брак склопљен међу члановима ансамбла тог позоришта. Моја мајка је почела успешно да пева и снимила неколико плоча, али Ђуза, који је такође лепо певао, није могао да савлада трему. Узалуд га је Олгица наговарала да проба, требало му неколико година да се одважи и стане пред микрофон.

За мене су ипак најлепше биле турнеје на које би сваког лета кретало Београдско драмско. Једне године би то била Македонија, друге Словенија, једном смо цело лето провели на јадранској обали, утоварени заједно са декором на десантни брод ратне морнарице. Он би се сваког дана заустављао у другом приморском месту, декоратери би односили кулисе у локално позориште или дом културе, а ми бисмо се пре подне купали, по подне би глумци пробали, увече одиграли нешто од својих великих представа, па назад на брод. Сећам се оца који је, док смо пролазили поред неког острва, са посебним призвуком рекао Мићи Томићу: „То је Голи оток”.

Тамо је већ био њихов колега Власта Велисављевић, који је одведен у тај концентрациони логор директно са снимања совјетско-југословенске копродукције „У планинама Југославије”. На Голом га је чекао будући славни драмски писац Александар Поповић. Ја, међутим, нисам схватао смисао тих речи изговорених шапатом уз обавезно освртање око себе. Јадран је био плављи него што сам могао да сањам, наш „десантис” је секао таласе остављајући иза себе белу пену, а изнад нас су летели галебови. Био сам срећан јер сам био дете глумаца.

*текст из монографије која се објављује поводом 70 година Београдског драмског позоришта