Уметник је уметнику– пријатељ или ривал

Пронаћи све у једној особи: саговорника, друга, подстрек, инспирацију, остварив је идеал, што показују бројна пријатељства уметника који су у једном тренутку заједно превазилазили појединачна ограничења и сујету, те стварали ремек-дела. Ова тема подстакла је и Себастијана Смија, уметничког критичара „Бостон глоуба” и добитника Пулицерове награде, да напише књигу „Уметност ривалства” (Profile Books) о четири стваралачка пара која чине: Мане и Дега, Пикасо и Матис, Џексон Полок и Вилем де Кунинг, Лусијан Фројд и Френсис Бејкон.

Ове уметнике повезивали су пријатељство и дивљење, али и завист и амбиција, што је аутора књиге подстакло да се позабави и психолошким механизмима ових сложених личности. Да би постигли оно што јесу, свакоме је био потребан утицај једнако амбициозног „двојника”.

Сваку од уметничких приповести Сми започиње неким значајним детаљем, да би се вратио на стидљиве почетке пријатељстава, све до коначних затишја. Сусрет Матиса и Пикаса десио се 1906. године када су колекционари Лео и Гертруда Стајн повели Матиса и његову кћерку Маргарету да посете Пикасов студио у трошној бившој фабрици клавира. Матис је Пикаса сматрао скоро као млађег брата, храбрећи га, представљајући га породици и пријатељима. Полок и Вилем де Кунинг упознали су се једне ноћи, почетком деветсто педесетих година, када су попили пиће у Гринич вилиџу. Уз пиће, частили су се међусобно ироничним комплиментима да су „највећи амерички сликари”.

Прича о Дегаовом портрету Манеа и његове жене Сузан, из 1868/69. године, најузбудљивији је моменат у пријатељству ова два сликара због тога што је Мане ножем засекао ово платно. Можда је слика приказивала превише: жена свира клавир леђима окренута мужу, он, пак, седи превише лежерно, можда машта о другој особи... Када је Дега касније посетио Манеов студио, видео је да је слика ножем пресечена преко лица насликане Сузан. „Слика је нешто што захтева подједнако лукавство, злобу и порок као и извршење злочина”, једном је рекао Дега.

Сми претпоставља да је ова слика у ствари Манеа подсетила на срамоту везану за ванбрачно рођење сина, када је уметник имао само 19 година. Дечак је затим био одгајан као брат Манеове жене...

Крађом Фројдовог портрета његовог бившег пријатеља из Берлинског музеја, почиње прича о Лусијану Фројду и Бејкону... Дега је сакупљао Манеова дела после његове смрти, а Фројд је Бејконове две мушке фигуре све до своје смрти држао у кући.

После изненадне смрти Џексона Полока, Вилем де Кунинг зближио се са љубавницом покојног пријатеља, а још уврнутији је податак да се преселио у кућу, преко пута гробља на којем је Полок сахрањен...

„Уметност ривалства” књига је која поставља и питања о томе да ли је Бејкон подстакао Фројда на чвршћи израз, или да ли је Полок својим апстрактним сликама (познатим по наносима боје, као капима) коначно инспирисао Де Кунинга да схвати шта недостаје његовом делу.

Говорећи о „двоструким” уметничким линијама историчарка уметности Љиљана Ћинкул подсећа и на заједничке сликарске сеансе Ван Гога и Гогена, затим Брака и Пикаса, који су радили заједно и толико се рукописно приближили естетици кубизма да је било тешко одредити њихово појединачно ауторство. По њеним речима, Пикасо је сликао Дору Мар, а она је њега фотографисала, док је у раду на муралима Дијегу Ривери помагала његова Фрида Кало.

– Родченко и други руски авангардисти често су радили заједно са својим партнеркама, уметницама. Мостови пријатељства под којим се ствара уметност партнера релативизују тезу о сујети, себичности и опијености самим собом. Такође упечатљив уметнички пар на интернационалној сцени су и Гилберт и Џорџ, објашњава Љиљана Ћинкул, враћајући се духовним братствима наших уметника, који су проблематизовали одређени феномен и његову утемељеност у контексту времена.

– Тридесетих година 20. века на Фрушкој Гори заједно су боравили Миленко Шербан, Петар Добровић и Иван Табаковић. Добровић, добар портретиста, сликао је ову двојицу својих пријатеља и колега. Милан Коњовић се дружио са Иваном Радовићем и насликао је Радовићев портрет како спава у хотелу. Професионална и партнерска релација повезивала је и Богданку и Дејана Познановића, пионире концептуалне сцене у Војводини. Оља Ивањицки и Леонид Шејка радили су код нас прве перформансе у природи проглашавајући предмете у природи. Олга Вујадиновић је позвала пријатеље Радомира Дамјановића Дамјана и Душана Оташевића да, као вид апропријације, своју слику укључе у њен рад. Марина Абрамовић и Улај, дубина и студиозност концепта њихових перформанса, данас представљају део нове историје уметности, приметила је Љиљана Ћинкул, додајући и то да у домаћој уметничкој пракси има још примера креативне сарадње засноване на афинитету, енергетском балансу, емоцијама и сарадничком поверењу:

– Кољи Милуновићу, вајару и пријатељу, Јагода Буић је поверавала други део њеног креативног рада као што је постављање њених таписерија-објеката у простору. Пеђа Нешковић је уживао поверење Миће Поповића и ово суседство на Старом сајмишту имало је своје креативне димензије. У различитим пријатељско-сарадничким процесима били су и Сава Сандић и Тома Росандић, Ђура Радловић је реализовао пројекте мозаика Стојана Ћелића, Доца Јанковић припремао је и штампао Ћелићеве графике. Петар Омчикус, отворен и комуникативан, свакако је један од великих мајстора портрета 20. века, а пријатељство са Лазаром Трифуновићем, Војом Ђурићем или Здравком Вучинићем сачувано је у њиховим портретима..., закључује Љиљана Ћинкул.