Хашани слезове боје

Хашани – Покладе и две седмице васкршњег поста већ су прошли, а Грмеч још не скида снежни гуњ. Сељани веле како ни свевишњи не да да планина озебе.

Снега је, безбели, и у Хашанима. Али и књижевника који су, са децом из многих крајишких градова, у Бранчилово родно село, и овог марта, дошли на још једне „Ћопићеве стазе детињства”.

На зидним новинама у учионици тек обновљене школе, невешта рука првачића Лазе исписала Бранчилово кајање – „Рано се описмених и то ме дође главе”. На листу свеске уских линија је и подсећање Матије Бећковића на трагичну смрт „најстаријег детета наше земље”, смрти коју смо, како је говорио Матија, „сакрили од себе”.

Хашани су, вели књижевник Ђуро Маричић, „годинама и десетлећима били на брисаном простору, али никад избрисани”. Последњи су то покушали да ураде цртачи дејтонских мапа када су, поткрај деведесет и пете, родно село Бранка Ћопића доделили Федерацији БиХ. Већ прве поратне године, Арапушу и део Босанске Отоке, Република Српска је „дала” за Хашане и суседно Поткалиње.

У Бранчиловом родном селу данас седамдесетак домаћинстава. Пре рата било их пет пута више...

Данас је у подручној школи са његовим именом, десет основаца. Учитељица Душанка Дакић радује се што ће школа у Хашанима бити богатија за седам првачића, који ће на јесен сести у школске клупе... У Хашанима се обнавља и црква Рођења светог Јована Претече те још двадесетак кућа српских повратника... У Хашанима и Поткалињу домаћини ору њиве које су свих ратних и поратних година биле под коровом... Блеје и стада оваца... Живот у Хашане улази, али још увек, на мала врата. И са бригом сељана што још није обновљена Ћопићева родна кућа чије се зидине назиру тамо где је била „башта сљезове боје...” Што није обновљен ни млин деда Трише недалеко Прокиног гаја... Што није подигнут споменик дванаесторици српских бораца који су, бранећи своје Хашане и Републику Српску погинули у последњем отаџбинском рату.

Повратника у Хашане има, али цура нигде. У селу је данас стотинак нежења. Хтели би они стати на луди камен, али цуре у Хашане неће са асфалта. Ето, пре неки дан овде су први брак, након вишегодишњег поста, склопили седамдесетшестогодишњи Никола Гашић и десет година млађа Стана Крнетић, смеје се Зоран Ћук.

У Хашане из Бачке Паланке дошао и Здравко Ћопић, блиски рођак великог Бранчила. То је онај, веле сељани, што је Ћопића спасио од погрома муслиманских војника.

За једне од својих последњих посета родном селу, Здравко је је пред школом у којој је Бранко срицао прва слова и учио како се постаје велики Грмечлија, видео његово бронзано попрсје које су Дудаковићеви војници већ „уметнички обрадили”.

„Муслимани су на Бранкову главу ставили рогове, а око врата ону клепку за овце. Згрозио сам се. Скинуо сам бисту са постамента и однео са у Бачку Паланку. Код мене је била на бронзаној стражи. Ником је нисам дао. Чувао сам је да је вратим у Хашане. То сам и урадио пре две године”, вели Здравко.

Међу основцима подручне школе који су уз Брачилов споменик положили цвеће, ове године није било Драгане Узелац, тринаестогодишње девојчице. А та Драгана, која сваког дана до школе путује четрдесет километара, са мајком, оцем и два брата, без струје и пута до куће живи у засеоку Козин. Првих пет километара, до Хашана, пешачи каљавим сокацима, а других петнаест, возари до школе у Дубовику. Исто толико је и кад се враћа кући. У школи је најбољи ђак, а од вршњака се издваја по својој љубави према Бранчилу. Замало па сва Ћопићева дела Драгана већ одавно зна напамет!

У Козину, Сланцу, Живоскупу, Чађавици, Бекезу, Јапри... живот данас само мало достојан човека. Увукао се под кровове, у избе сељана, и чека време о коме је Бранко сањао. Време у коме би Бранчило „чувао овце по Црквини, Дочићу и на Ћопића брду, зевао у облаке над Грмечом и ловио рибу по Јапри”. Бранчилу тада више није ни требало. А можда данас више од тога не треба ни његовим поносним и пркосним земљацима.