Банатски вашар сланине

Качарево – Ове године навршава се три деценије како живи качаревачка Сланинијада. За то време светску светковину сланине посетило је неколико милиона гостију, а било је и исто толико тона месних производа и сланине – банатске сапуњаре, потрбуше и поребруше, димљене и барене, с млевеном паприком и прљеном кожицом, од гројника, „адидаске”…

И ова јубиларна, под слоганом „Сланина нас одржала, баш јој хвала”, окупља неколико стотина малих произвођача и великих месара с робом на продају и за разгледање од 16. до 19. фебруара.

Сеоска спортска хала пуна – сасвим нормално за највећи сајам сланине на кугли земаљској – а усред ње око 350 такмичарских узорака, неких приспелих и брзом поштом. Бира се најбоља домаћа, занатска и индустријска сланина, обележена заставицама свих европских боја, од Кине на истоку до Канаде с друге стране планете, с Балкана и из региона… а трага се и за најдебљом и најфинијом од мангулице.

Пут кроз јужнобанатске њиве непрекидно, од касних осамдесетих година прошлог века, довео је у Качарево, каже нам Ненад Шалетић, један од оснивача и председник Туристичког клуба манифестације, милионе гостију, па се у 4-5 дана „република сланинара” од својих 2.450 домаћинстава, у којој живе 22 нације или око 8.000 душа, увећава бар десетину пута.

Ово је и место сусрета двеју традиција – староседелачке и оне дођошке, колонистичке, а сада сви као Качаревци кажу: „Узели смо од Лала све што је добро и додали понешто своје, нарочито оног такмичарског и инаџијског”.

Ипак, и једни и други слажу се да квалитет овог банатског специјалитета тражи добар материјал. Права сланина настаје у пацу, у којем усољена стоји око пет недеља. Онда се пере и иде у пушницу или, а има и таквих прича, заврши на кућном крову да одстоји још 2-3 месеца.

Савремена легенда о сланини, али и чварцима, сувом месу и осталим димљеним „колачима”, резултат је посвећености, па и начина живота.

Сланина је део „светог тројства доброг здравља” – она диже притисак, бели лук га снижава, а ракија разлаже масти, слаже се овдашњи живаљ. 

Платоом испред хале ваља се дим подложене ватре, на којој се спрема сланински паприкаш и од истог материјала кувају пасуљ, пуне кобасице и праве „свињске бомбоне” – чварци. Мириси од којих вода полази на уста, апетит расте, а новчаник се незадрживо празни.

Стотинак локалних произвођача жали се да је криза ударила и на најосетљивији део новчаника – онај из којег се одваја за храну, а хвали робу – „ручне месне радове”, раритет у варошким касапницама.

За озбиљне играче ту је и ове године мегдан-поље, „Златни котлић” и „Златни чварак”, и пратећи програм – свињокољ и свињска даћа.

Новијег датума је дисциплина „Прасе је пуштено” – вијање прасета пуштеног из џака, па ко га ухвати – његово је, али пропозиције даље налажу да мора бити храњено, а његово месо понуђено на наредној Сланинијади.

Неизбежна је и дегустација старих јела и смотра умећа националних заједница овог краја.

За 30 година одавде, с највећег светског сајма холестерола, шириле су се разне поруке: „За сваког по нешто, сланина за све”, „Сланина се топи кад се мора, а једе увек”, „Нема лепше планине од банатске сланине”…

Најмаснија „посластица” овде је добила и „Сатару”, прву скулптуру у своју част, тешку пет тона и високу 12 метара, као и минуте на Си-Ен-Ену. Од ње је зидана и џиновска пушница, а опевана је и у књигама.

Привредно-туристички бренд, који је 1987. године покренула група мештана из чисте шеге и за опкладу, у међувремену је делио пелцер по Србији, али дилеме овде немају – једна је Сланинијада.

„Ентузијазам је као и првог дана, све је више и такмичара и учесника и гостију, али расте и трошковник. Овако, с ногу, рачуница каже да ће ове године све да нас кошта око два и по милиона динара. Мука је све то покрити, а мора нешто и да се заради”, закључује Ненад Шалетић, председник овдашњег Туристичког клуба.