Књига Борисава Јовића: од грешака до поука

Објављивање књиге Борисава Јовића „Како су Срби изгубили век“ очигледно спада у ред најзначајнијих публицистичких догађаја у Србији у прошлој години. У неким од полемичних написа који су се поводом књиге појавили много је емоција и површних запажања, а мало аргумената и дубљих анализа. То подстиче на нова реаговања, поготово када неаргументоване анализе долазе од припадника оних генерација који су носили пионирске мараме, Титову штафету, певали песме, чак пробрано бдили поред одра светски признатог државника.

А када би се суштина, смисао и значај ове књиге свели на две одреднице то би за читаоца попут мене биле две: грешка и поука.

Анализа грешака и заблуда је релативно нова појава у савременом свету. Сада се од кандидата за запошљавање, не само на најважнијим позицијама, у финалној фази тражи да наведу своје личне грешке и заблуде и поуке које су из њих извукли. Тако се људски ресурси сагледавају у реалнијем светлу од оног присутног у њиховим вешто сроченим биографијама.

На ширем плану, врло је занимљива и запажена књига с насловом „Лажи у економији” и поднасловом „Истина за наше време“ аутора Џона Кенета Галбрајта. У књизи Галбрајт подсећа, између осталог, да је ,,економија љубазна и услужна научна дисциплина, а да није тако неутрална ни објективна како жели да се представи“.

У такве незахвалне приступе суочавања с непријатним истинама, уместо захвалнијих, да се стварност представи улепшано, уписује се и настојање аутора Јовића који ствара и суштинску основу за поуке. Тиме Јовић улази у полемичку зону која даље кристализује истину и наводи академика Матију Бећковића на суштинску констатацију: да се ради о осветљавању историје и „првој књизи још ненаписане историје Републике Србије“.

Милован Витезовић, који је такође својим делима осветљавао историју Србије, види у књизи болне истине. А вероватно је и сам Јовић доживео бол присећајући се речи песама: „Друже Тито, ми ти се кунемо“ или поклича :„Слобо, Србине“, накнадно анализирајући и демистификујући оно што су велике вође добро и погрешно урадиле или пропустиле да ураде. Иза фасаде лепог живота, аутор је, за дужи низ година, успоставио критеријум: уместо легенди, нето корист за Србију и српски народ. Тај критеријум се још увек тешко и споро процесно пробија.

Суштински су разоткривене и игре великих сила за остваривање њихових циљева, без обзира на штете Србији и српском народа и огрешења о разне међународне норме и цивилизацијске тековине. Јовић није поштедео ни поједине руководиоце у врху савезне и републичке власти који су преувеличавали опасност од српске предоминације, а ни српске руководиоце који су више ћутали и слегали раменима него што су нешто чинили против неправди за положај Србије и српског народа .

Из таквих мучних истина о грешкама, пропустима, штетама и последицама створена је основа за поуке из књиге – коју академик Василије Крестић у предговору квалификује као – књигу поучног садржаја. За млађе читаоце ова књига, нажалост без карикатура и фотографија, а могло их је бити, има више порука које потичу од човека који засађује ново дрво управо за њих и упућује да је време за заокрет. Главне су да ваља изузетно много пазити да се грешке не понове јер их је било превише и да су научна сазнања кључна за визију будућности.

За оне који су на власти и који би желели и могли да је врше на одговоран и плодотворан начин поруке потичу из ризнице искуства и мудрости и могу се схватити као следеће: 1) без демократије нема услова за стваралачко и напредно друштво, 2) без добро организованог уређеног и стабилног система нема услова за позитивне резултате, 3) без етике нема добре политике 4) да би се релативизовали неповољни ефекти неизбежне и нужне економске и политичке зависности и условљавања Србије иностраним факторима, неопходно је стално активно прилагођавање како би се предупредиле, избегле или бар ублажиле штете које из тога проистичу.

У ствари, најсажетије казано: не може се заобићи истина да се аутор храбро упустио у прећуткивану зону замагљених сазнања. Тиме је потврдио и истину да само мртве рибе пливају низводно. Борисав Јовић је у бурном претходном веку пливао много више узводно него низводно и то у врло сложеним околностима и на тешким вировитим местима. Он то и сада чини у другој деценији 21. века својом новом врло корисном књигом, ма како она била схваћена и коментарисана. Зато је важно да буде доста и пажљиво читана.

*Магистар друштвених и економских наука, члан Одбора за друштвене науке САНУ