Knjiga Borisava Jovića: od grešaka do pouka

Objavljivanje knjige Borisava Jovića „Kako su Srbi izgubili vek“ očigledno spada u red najznačajnijih publicističkih događaja u Srbiji u prošloj godini. U nekim od polemičnih napisa koji su se povodom knjige pojavili mnogo je emocija i površnih zapažanja, a malo argumenata i dubljih analiza. To podstiče na nova reagovanja, pogotovo kada neargumentovane analize dolaze od pripadnika onih generacija koji su nosili pionirske marame, Titovu štafetu, pevali pesme, čak probrano bdili pored odra svetski priznatog državnika.

A kada bi se suština, smisao i značaj ove knjige sveli na dve odrednice to bi za čitaoca poput mene bile dve: greška i pouka.

Analiza grešaka i zabluda je relativno nova pojava u savremenom svetu. Sada se od kandidata za zapošljavanje, ne samo na najvažnijim pozicijama, u finalnoj fazi traži da navedu svoje lične greške i zablude i pouke koje su iz njih izvukli. Tako se ljudski resursi sagledavaju u realnijem svetlu od onog prisutnog u njihovim vešto sročenim biografijama.

Na širem planu, vrlo je zanimljiva i zapažena knjiga s naslovom „Laži u ekonomiji” i podnaslovom „Istina za naše vreme“ autora Džona Keneta Galbrajta. U knjizi Galbrajt podseća, između ostalog, da je ,,ekonomija ljubazna i uslužna naučna disciplina, a da nije tako neutralna ni objektivna kako želi da se predstavi“.

U takve nezahvalne pristupe suočavanja s neprijatnim istinama, umesto zahvalnijih, da se stvarnost predstavi ulepšano, upisuje se i nastojanje autora Jovića koji stvara i suštinsku osnovu za pouke. Time Jović ulazi u polemičku zonu koja dalje kristalizuje istinu i navodi akademika Matiju Bećkovića na suštinsku konstataciju: da se radi o osvetljavanju istorije i „prvoj knjizi još nenapisane istorije Republike Srbije“.

Milovan Vitezović, koji je takođe svojim delima osvetljavao istoriju Srbije, vidi u knjizi bolne istine. A verovatno je i sam Jović doživeo bol prisećajući se reči pesama: „Druže Tito, mi ti se kunemo“ ili pokliča :„Slobo, Srbine“, naknadno analizirajući i demistifikujući ono što su velike vođe dobro i pogrešno uradile ili propustile da urade. Iza fasade lepog života, autor je, za duži niz godina, uspostavio kriterijum: umesto legendi, neto korist za Srbiju i srpski narod. Taj kriterijum se još uvek teško i sporo procesno probija.

Suštinski su razotkrivene i igre velikih sila za ostvarivanje njihovih ciljeva, bez obzira na štete Srbiji i srpskom naroda i ogrešenja o razne međunarodne norme i civilizacijske tekovine. Jović nije poštedeo ni pojedine rukovodioce u vrhu savezne i republičke vlasti koji su preuveličavali opasnost od srpske predominacije, a ni srpske rukovodioce koji su više ćutali i slegali ramenima nego što su nešto činili protiv nepravdi za položaj Srbije i srpskog naroda .

Iz takvih mučnih istina o greškama, propustima, štetama i posledicama stvorena je osnova za pouke iz knjige – koju akademik Vasilije Krestić u predgovoru kvalifikuje kao – knjigu poučnog sadržaja. Za mlađe čitaoce ova knjiga, nažalost bez karikatura i fotografija, a moglo ih je biti, ima više poruka koje potiču od čoveka koji zasađuje novo drvo upravo za njih i upućuje da je vreme za zaokret. Glavne su da valja izuzetno mnogo paziti da se greške ne ponove jer ih je bilo previše i da su naučna saznanja ključna za viziju budućnosti.

Za one koji su na vlasti i koji bi želeli i mogli da je vrše na odgovoran i plodotvoran način poruke potiču iz riznice iskustva i mudrosti i mogu se shvatiti kao sledeće: 1) bez demokratije nema uslova za stvaralačko i napredno društvo, 2) bez dobro organizovanog uređenog i stabilnog sistema nema uslova za pozitivne rezultate, 3) bez etike nema dobre politike 4) da bi se relativizovali nepovoljni efekti neizbežne i nužne ekonomske i političke zavisnosti i uslovljavanja Srbije inostranim faktorima, neophodno je stalno aktivno prilagođavanje kako bi se predupredile, izbegle ili bar ublažile štete koje iz toga proističu.

U stvari, najsažetije kazano: ne može se zaobići istina da se autor hrabro upustio u prećutkivanu zonu zamagljenih saznanja. Time je potvrdio i istinu da samo mrtve ribe plivaju nizvodno. Borisav Jović je u burnom prethodnom veku plivao mnogo više uzvodno nego nizvodno i to u vrlo složenim okolnostima i na teškim virovitim mestima. On to i sada čini u drugoj deceniji 21. veka svojom novom vrlo korisnom knjigom, ma kako ona bila shvaćena i komentarisana. Zato je važno da bude dosta i pažljivo čitana.

*Magistar društvenih i ekonomskih nauka, član Odbora za društvene nauke SANU