Још једна цигла у зиду

У дану кад је Доналд Трамп најавио наставак градње зида према Мексику, међу гласовима који су изражавали негодовање, како у круговима званичника, тако и у ширим друштвеним слојевима, пажњу ми је привукла изјава једне Мексиканке. Видно узнемирена, она се у телевизијској анкети пожалила да јој није јасно зашто би се подизао зид када они, Мексиканци, САМО желе да раде. Како семантика често скрива прегршт реалних друштвених симбола и односа, да видимо на шта све указује лингвистичка формулација „САМО желе да раде”.

Оправдање за предузимање неимарских радова неки европски државници проналазе, између осталог, у томе да ће неумољиве жице или цигле бити брана растућој терористичкој претњи коју, наводно, у својим мислима, али и у конкретним намерама, са собом доносе мигранти са Блиског истока. Угрожавање безбедности, на нивоу пораста стопе криминалитета и тероризма, један је од главних аргумената за заштиту домицилног становништва. Управо зато што елемент тероризма изостаје у случају мексичких држављана, поменута девојка заиста не може да разуме зашто им не би дозволили да неометано прелазе границу и САМО раде, а да при том никога не угрожавају. Уколико је функција жица на националним границама искључиво (или доминантно) одбрана од тероризма и криминала, онда њено питање и није нелогично, а свакако осликава оно што јесте лајт мотив политичког дискурса када је реч о заустављању прилива миграната. Међутим, њено питање омогућава нам да оголимо и оно што се понекад превиђа (или чак и намерно скрива) када је реч о мигрантима са Глобалног Југа – ма који верски, етнички, или национални предзнак имали.

Функција зидова је одувек иста па бисмо могли издвојити најмање три основна и универзална аспекта тих препрека. Конкретан физички ниво подразумева материјалну баријеру која онемогућава пролаз непожељнима; психолошки аспект делује превентивно (да с друге стране зида остану они који су имали намеру да се упуте у неки други свет) и, на крају, симболички ниво садржи политичку поруку о физички и идејно неслободном друштву. Зидови могу служити у одбрамбене сврхе (што је чешће случај у далекој прошлости – Хадријанов зид, Кинески зид итд.). Могу, међутим, имати и улогу препреке за сопствено становништво (Берлински зид је спречавао грађане Источне Немачке да побегну у загрљај идеолошком непријатељу, капиталистичком друштву).

Након пада Берлинског зида умногоме се веровало да глобалних подела, макар у том вулгарном – каменом или жичаном облику, више неће бити. Хладноратовска дихотомија на Исток и Запад остављена је у, хобсбаумовски речено, „кратком 20. веку”, док је нови век требало да донесе неометани проток идеја, људи и робе на светском нивоу. Но, савремена реалност демантовала је очекивања из 1989. године и суочила нас је с новом, суровом дихотомијом на (грубо речено) богатији Север и девастирани Југ. Дакле, ова подела није само расна, религијска и културна (мада свакако јесте и то); она је ипак и пре свега, класног карактера. А како се првопоменути разлози чешће истичу управо да би камуфлирали аспект класно неравноправне детерминисаности потпуно је јасно зашто Мексиканка која очајава не разуме како то да је не пуштају САМО да ради (имплицирајући да она није терориста и да неће никоме наудити – ни конкретно ни симболички). Одговор је, међутим, неумољив. Ниже класе остаће с друге стране зида без могућности да САМО својим радом остваре, не више „амерички сан” (та утопија такође је реликт 20. века), већ пуко преживљавање. Прошлогодишња епизода „отворених врата” у режији Ангеле Меркел само је за тренутак оживела наде да би богатији и све старији Европљани могли део упражњених радних места да уступе мигрантима из Сирије или Авганистана. Отворена врата у међувремену затворила су се са треском уз још неизвесне политичке последице.

У 21. веку зид је умногоме (мада, наравно, не и искључиво!) симбол огољене социјалне и економске диспропорционалности. Баријера између САД и Мексика је лакмус папир и уједно физичка потврда нејeднакости на глобалном нивоу. Хајде сада да направимо мисаони експеримент па да претпоставимо да дистопија (негативна утопија) овог века може подразумевати и подизање зидова унутар националних граница. Ти зидови би одвајали припаднике више (и евентуално више средње) класе од сиромашних грађана исте националности, вере и етницитета. Да ли то звучи скроз нереално? Када су, током кампање, питали једног од Трампових присталица зашто подржава политику спречавања миграција у САД, он је одговорио да верује да су амерички животи важнији од живота других. Ко су „други” – може бити релативно питање. Не морају то нужно бити они који не деле исте религијске и културне вредности, већ и они што нису успели да се нађу у мањини привилегованих који су за себе приграбили већину колача светског богатства. А таквих је све више.

*Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду