Ниске гране високог образовања

Високом образовању су неопходне промене. Мимо тога да ли смо за предложена решења, о којима је „Политика” претходних дана обавестила јавност, чињеница је да са оваквим високим образовањем Србија не може у Европу, нити у свет. Губимо академску утакмицу, без обзира на успех на Шангајској и другим листама, јер питање је где ћемо се наћи када буду објављене нове. Треба имати у виду:

– да су нам универзитет и САНУ једни од најконзервативнијих сегмената друштва и да је тешко померити и један „камен” у високом образовању;

– да имамо хиперпродукцију дискутабилних доктората, професура, научних радова;

– да је потребно променити начин одлучивања на наставно-научним већима (неки чак сматрају да је потребно укинути већа);

– да су предмети уситњени, да се студентима излази у сусрет на све могуће начине како би што пре завршили студије, чак и по цену спуштања границе за буџетски индекс на 48 бодова и кажњавања професора који држе високе критеријуме;

– да факултети и високе школе и даље служе као социјални вентил за младе који не могу или не желе да се запосле после средње школе, а уписна политика нема никакве везе са потребама тржишта рада;

– да за три године истиче Стратегија развоја образовања Србије, а да готово ништа од предложених решења које су писале најумније главе српског образовања, није спроведено у дело;

– да се иза аутономије универзитета и факултета често крију штетне одлуке које одржавају „статус кво”.

Зато јесам за промене. Јер, време је да неко продрма учмалу академску средину, одузме привилегије које се подразумевају, отпише неписана правила по којима се, рецимо, ректор бира у складу са тим на коју је групацију факултета „дошао ред”, а не зато што је неко најбољи човек за то место. Време је да се направи простор за младе које нам отима свет, време је да се „лупи рампа” на упис на друштвене факултете, време је да избор професора не зависи од борбе кланова на факултету, време је да задржимо добре професоре, препознатљиве у свету, без обзира на то да ли имају 70 или 80 година, време је да бесплатан индекс вреди 60 бодова како је то зацртано још 2005. године, а никад спроведено у дело…

Оно са чим се не слажем, јесте што се нова законска решења крију од јавности, што у изради нацрта учествују људи чија се имена не знају, што се прескачу они који имају шта да кажу, што се не иде темпом и са решењима које је предвидела стратегија коју је усвојила влада.

Посао министра Младена Шарчевића није лак. Да подиже прашину – подиже. И не треба да се правда због тога и мења одлуке, без обзира на то што су у јавност „процурели” нацрти закона са чијим решењима се део јавности не слаже. Да сам на његовом месту, била бих још радикалнија, јер стварно више немамо времена за губљење. Неке ствари је потребно „пресећи” и променити – одмах. Због свих нас.