Између жеља и реалности

Након вишедеценијске занемарености васкрснула је идеја o потреби да се држава брине о свом становништву и његовој обнови.

На релевантност ове проблематике у међувремену су указивали социолози и поједини антрополози, мада се и број научних истраживања посвећених овој теми након осамдесетих година 20. века значајно смањио.

Разлог је на првом месту било смањено интересовање и способност државе да о важним друштвеним питањима консултује научнике.

Демографски трендови указују на то да нам је потребна хитна интервенција у овом пољу, али не треба много мудрости да би се закључило да ће бити јалова свака акција која буде спроведена независно од покретања и преокретања ствари и у другим областима државног  деловања – у области запошљавања, бриге о породици, здравствене заштите, образовања, привреде.

Александра Павићевић

ТВ СЕРИЈЕ

Затезање канапа

У мени се уврежило уверење да су серије нижеразредни жанр. А онда се одиграо обрт звани Твин Пикс

Био сам студент филмске режије и имао сам високо мишљење о свом будућем послу. Сматрао сам да је филм уметност, не мање значајна од литературе, на пример. Држао сам да морам имати високе стандарде и да се од мене очекује да филмску уметност макар мало унапредим.

А онда сам једном приликом дошао код моје тетке, драге и веселе жене, и затекао је како седи на троседу и тупо зури испред себе. Била је, очигледно, у веома тешком стању. Помислио сам да се догодило нешто озбиљно, да је посреди нека трагедија.

Промрмљала је нешто у стилу да „њен живот више нема смисла“, што ме је још више уплашило. Убрзо је уследило и објашњење: „Завршен је Градић Пејтон.“

Горан Марковић

КОЛОНИЈАЛИЗАМ

Од несврстаних до „великог брата“

Бивша Југославија je деколонизацију пратила с посебном посвећеношћу. Иако је процес започео с првим мисијама добре воље његова позадина је дубља

У данашњем глобализованом свету, представе које намећу медији одређују, како је одавно уочено, неупоредиво више од оног што информација на први поглед доноси.

Реч је о читавом естетском коду, моделима, навикама, вредносним одредницама. Медији и популарна култура су, сасвим извесно, једна од кључних полуга неоколонијализма.

Небојша Берец

20 ИСПОД 40

Страхови којих се не треба бојати: Ања Марковић

Кукавичлук би био не говорити о прљавштини и ругоби, не признати да је тај бедни Kowloon дом који сами стварамо. И онај прави Kowloon, огрезао у криминал, његови становници су покушали да одбране пре него што ће бити срушен

Наслов прве збирке песама Ање Марковић (1988) бременит је садржајем и упечатљив – Напољу су људи (2012).

У њему препознајемо латентну стрепњу, тиху бојазан, благу нелагоду, слутимо привремену паралисаност и оно на шта би психолози и психијатри спремно и радознало подигли главу – анксиозност.

Широки дијапазон поремећаја професионалци везују за овај појам, али то не смета поезији да проговори о својој посебној скупини тема.

Прва збирка је била запажена, награђена Бранковом наградом, а у критици је истакнуто да снага ове поезије лежи у „успелим пропламсајима имагинативне емотивности који светле међу редовима интроспективног или наративног замаха” (Б. Васић).

То је поезија кадрирања тренутка обамрлости пред оним што се види и осети, кратког блеска сазнања шта нас окружује и спремности да се оно опише.

Драгана Столић

ВЕК ЏЕЗА

Прва плоча

Један од првих српских интелектуалаца кога је џез залудео био је књижевник Растко Петровић. Његове године проведене у Паризу поклапају се са боравком Ларокиног бенда – ко зна, можда их је и чуо!

Двадесет шестог фебруара 1917. у њујоршки студио фирме Виктор ушло је пет музичара из Њу Орлеанса и снимило прву грамофонску плочу џеза; био је то најзначајнији појединачни догађај у историји ове музике.

Откад ми је крајем осамдесетих у руке доспела Историја џеза Џејмса Линколна Колијера, у сјајном преводу Душана Латковића, ова реченица којом помпезно почиње поглавље „Расад из Њу Орлеанса“ звони ми у ушима као мантра.

Замишљам их у студију онако напирлитане: поглед уперен на црвено светло бројање до два и ниски старт – у историју!

Помислим како су потом изашли са ђилкошким шеширима у њујоршки метеж, увече отишли на још једну добру гажу у ресторан Рајсенвебер у 58. улици, после последњег плеса дрмнули по коју и отишли на спавање као да се ништа револуционарно није десило.

Воја Пантић