Где нестаде хуманост

Са најновијим филмом „Друга страна наде”, култни фински аутор Аки Каурисмаки први пут у својој плодној каријери учествовао је у такмичарском програму Берлинског фестивала (до сада је на Берлиналу био само у „Форуму”). И као што већ знате, овакво учешће се завршило наградом „Сребрни медвед” за најбољу режију, а Каурисмаки не би био то што јесте да ни у свечаној вечери додела награда није учинио следеће – није изашао на бину, наставио је да седи у публици.

Касније је коментарисао да је разлог за то само у умору, неки су се пак присетили и тога да је у знак протеста због америчке спољне политике у Ираку бојкотовао и доделу Оскара (2003), када је његов филм „Човек без прошлости” освојио номинацију. Шта год да је био разлог неизласка на берлинску сцену пре десетак дана Каурисмакијевог „медведа” за најбољу режију тешко ко може да оспори. Његова „Друга страна наде” је филм (осамнаести у каријери) који је добио најбоље филмске критике на 67. Берлиналу, као изврсно режирана црнохуморна прича о страдању једног сиријског избеглице у Хелсинкију. Као филм који се тематски наставља на оно што је овај аутор аутентичне и доследне филмске естетике започео у филму „Авр” и као филм у којем Каурисмаки на свој „ишчашено-хуморан” начин показује своје чврсто веровање да свет може бити и боље и лепше место за живот.

Каурисмакијева „Друга страна наде” је пред публиком 45. Феста сутра вече у 22 часова, у великој дворани Сава центра.

После „Авра” рекли сте ми да више нећете снимати филмове, са филмом „Друга страна наде” кажу да настављате „лучку трилогију”, а мени се чини да ће то бити избегличка трилогија?

Неће бити трилогије, понајмање лучке! Ово нису филмови о европским лукама већ филмови о људима! Филм и његове поруке не могу да имају претерано велики утицај, али је моја искрена намера била да и са филмом „Друга страна наде” покушам да натерам људе, који га буду гледали, да схвате да смо сви исти, да смо сви људи. Да схвате да је данас он избеглица, а већ сутра то можеш бити ти. Где је наша хуманост? Зар смо заборавили да смо само до пре неких седам деценија имали на европском тлу око шездесет милиона избеглица. Баш као и данас.

Знате ли ви одговор на питање које сте поставили – где је наша хуманост? Да се није удавила у страху од исламизације Европе?

Знате шта, ако нисмо људи ми онда не треба ни да постојимо. Ко смо онда ми? Ценим зато труд госпође Меркел која једина делује да је заинтересована за проблем. Сви други политичари као да играју неке своје игре, неке своје утакмице. Не бих желео да било ко сада помисли да ја дајем некакве политичке изјаве, јер то уопште не чиним, али ако је моја земља после Другог светског рата помагала избеглицама, зашто то сада не чини онако како би требало да чини.

Поменули сте страх од исламизације Европе, па да вам кажем да ја не видим никакву исламизацију. Оно што се дешава је нормална културна промена, какве су се кроз историју дешавале. Она нам је и потребна, јер нам крв постаје густа.

Ако ипак дође до трећег филма на избегличку тему, какав би он могао да буде?

Надам се – срећна комедија! Али, ипак нећу више снимати. Уморан сам. Рекао сам „ћао” филму! Пуним шездесет година и желим да живим свој живот.

И можете да замислите живот без режије?

Могу, зашто да не! Па ја и овако живим по осам месеци у Португалу где чепркам по свом винограду и у башти око куће.

Али, видим, нисте искључени из спољног света?

Наравно да нисам, ипак не могу да живим без дијалога.

И после свих дијалога, каква вам се данас чини будућност Европе?

Једина будућност Европе биће финансијска држава која ће нас држати у једном комаду.

И у таквој Европи биће ипак места за смех?

Смејаће се евентуално Немци, на путу ка својој банци. Смех нам је данас потребан, а биће нам у будућности још потребнији. Готово да се нико не смеје и некако нико и не уме да засмеје.