ММФ воли реформаторе

Председнички кандидат СНС-а Александар Вучић неочекивану подршку уочи кампање добио је од Џејмса Руфа, шефа мисије Међународног монетарног фонда (ММФ).

Званичници из Вашингтона ће за који дан, кад се заврши техничка мисија, оценити да је Србија на добром путу, да програм одлично напредује, да је постигнута и макроекономска и финансијска стабилност.

Наравно да је то истина и да су српске јавне финансије у далеко бољој позицији него што су биле на крају 2014.

 ММФ би требало да зна да ће се њиховим саопштењем и те како махати у старту председничке кампање.

Можда званичницима из Вашингтона и није била намера да помогну Вучићу, као што вероватно нису хтели ни да одмажу Борису Тадићу, кад су почетком 2012.  раскинули аранжман са Србијом, али је занимљив њихов утицај у изборним циклусима у нашој земљи. С обзиром на тренутак, између редова њиховог саопштења, по завршетку посете готово да ће моћи да се прочита: „Вучићу с љубављу”.

Прошле године у ово време, уочи ванредних парламентарних избора, ММФ је такође дошао у техничку мисију. Редовне контроле аранжмана из предострожности није било, што значи да није било ни постављања рокова, ни условљавања. Па ни овај ММФ-ов контролни није за оцену. Фонд је у Србију дошао да одигра пријатељску утакмицу.

Они који познају ову институцију изнутра знају и да Фонд воли реформаторе. У незваничним разговорима званичници из Вашингтона не крију да су фасцинирани премијером Александром Вучићем и да га виде као реформатора, као што не крију да нису волели Мирка Цветковића. За то постоји једноставно објашњење. Оно што Вучић обећа ММФ-у, то и уради. Цветковић је њихове захтеве морао прво да прибележи, затим да пита Бориса Тадића, како би бивши председник обезбедио подршку коалиционих партнера да се договорено и спроведе. Какав је био епилог такве сарадње видели смо у зиму 2012. године када се мисија демонстративно спаковала и првим авионом одлетела за Вашингтон.

Аранжман из предострожности био је прекинут и пре него што је почео, а тадашњи креатори економске политике драматичну ситуацију у којој се земља нашла покушали су да ублаже тако што су инсистирали да медији користе термин по коме је аранжман замрзнут. „Политика” је и тада ствари називала правим именом и није од читалаца крила катастрофално стање у јавним финансијама.

Јер, пре пет година у ово време Министарство финансија није објављивало податке о томе колико износи јавни дуг, колики је дефицит у буџету. Новинари су до тих информација долазили незваничним каналима. На срећу, то више није случај. И уопште не треба потцењивати чињеницу да одлука ММФ-а да прореди контроле аранжмана са Србијом јесте одраз поверења.

Кроз две фигуре у новијој политичкој историји (Мирка Цветковића и Александра Вучића) може се јасно видети како се кретао однос Србије и ММФ-а. Од љубави до мржње и обрнуто.