Гакови у ноћном лову

Широм Европе, Азије и Африке, као и у Америци, Канади, Карибима и Централној Америци, живе гакови (Nycticorax nycticorax). Ове птице мочварице насељавају земљиште уз речне токове, блатњаве равнице и рогозом и трском обрасле ивице бара и језера. Птице из топлијих крајева целу годину проводе у свом станишту, док се остале у јесен селе у топле пределе. Приликом сеобе лете искључиво ноћу, у великим јатима.

Тело им је здепасто, а високе су од шездесетак до седамдесетак сантиметара. Женке су ситније од мужјака. Одрасле птице препознатљиве су по црном перју које им прекрива главу и леђа, док су им крила и реп сиви, а доњи део тела бео или беж. Њихове ноге, које су током већег дела године жућкастозелене, у сезони парења добијају јаркоружичасту боју. Гакови се гнезде у колонијама. Гнездо је обично у облику платформе обложене коренчићима и травкама, најчешће смештено у близини стабла. Његово свијање започиње церемонијалним удварањем, када мужјак доноси женки гранчице и остали материјал за „зидање”, како би га она уградила у нови дом. На једном дрвету може бити и по десетак гнезда.

Птице се паре у гнезду или близу њега, два до три дана после формирања пара. Неколико дана касније, у размаку од по два дана, женка почиње да носи јаја, којих у леглу има до осам. (/slika2)Првог дана јаја су зелена, а затим њихова боја почиње да бледи и прелази у плаво-зеленкасту. У наредне три и по седмице на њима леже оба родитеља. Петнаестак дана пошто се испиле, млади делимично губе браонкасто перје и први пут напуштају гнездо, али не одлазе далеко. Ако им запрети опасност, попеће се на врх дрвета и шћућурити једно уз друго. Кад се нађу у невољи, бране се и тако што повраћају храну на нападаче. Тек месец и по доласку на свет, способни су за дуже летове и одлазак у потрагу за храном.

Гакови су ноћне птице, тако да избегавају конкуренцију осталих барских птица док лове. У сумрак и зору, док су они у потрази за храном, остале птице спавају. Хране се углавном рибом, али једу и пијавице, црвиће, инсекте, змије, водоземце, биљке, а у недостатку боље хране и отпатке. Кад лове, не воле друштво и бране своје ловиште од уљеза. Жртве најчешће вребају у плиткој води, а затим их грабе кљуном и гутају. Њихови стомачни сокови толико су јаки да могу да „истопе” кости уловљене животиње. Приликом лова страдају запетљани у мрежама риболоваца, али највећу опасност за опстанак гакова представља уништавање њихових природних станишта.