Уметност се више не дели на центар и периферију

Гунар Кваран, историчар уметности, директор „Аструп Фернли” музеја у Ослу, одабран је да буде уметнички директор 57. Октобарског салона, међународне изложбе која је од прошле године бијенална, па је наредна планирана за 2018. Гунар Кваран је протеклог викенда био у Београду и заједно са помоћницом Данијел Кваран, директорком музеја у Рејкјавику, почео је да ради на припреми ове велике изложбе. Уметничка ситуација у Србији је за ове кустосе прилично неистражена и непозната и пред њима је обиман посао.

Гуран Кваран има богато искуство у организовању бијенала, с обзиром да је био кустос бијенала у Лиону, ко-кустос Бијенала савремене уметности у Москви, кустос изложбе Лос Анђелес фикција, изложбе „Јоко Оно – упутства за употребу“ у Мексико Ситију, Буенос Ајресу и Рејкјавику.

Шта вас је мотивисало да прихватите посао селекције радова за Октобарски салон, изложбу која се одржава у земљи у којој су два највећа музеја већ годинама затворена?

Без обзира на ту чињеницу, ваша уметничка сцена је веома динамична. У то смо се уверили и на прошлогодишњем Октобарском салону и приликом посете изложби „Библиотека – отворена књига Балкана“ у Чачку.

Имате различите видове изражавања, различите медије, а у структури уметничке сцене веома занимљиве просторе. На пример Галерија „У10” или „Ремонт“. Фасцинантно је да „Ремонт“ има продукцију од 13 до 16 изложби годишње! Управо је то за нас интересантно, да оно што смо овде видели и што ћемо тек видети ставимо у шири контекст.

Српски уметници нису само у Србији. Одавно знамо за Владимира Величковића или Марину Абрамовић која сада баш има ретроспективну изложбу у Стокхолму.

Ваш концепт наредне изложбе за сада сте уобличили као какофонију. И то као „чудесну какофонију“. Шта у том смислу можемо да очекујемо?

Размишљали смо дуго шта можемо да представимо. Преокупирани смо чињеницом да данас не постоји центар уметности. Нема једног доминирајућег правца, као што је, на пример, у досадашњој историји уметности то био енформел или поп-арт.

Не постоји ни географски центар као што су то били Париз, Берлин или Њујорк. Уметници који данас живе широм планете, било у Кини, Индији, усвојили су западну уметност, али у том универзалном уметничком језику постоји мноштво различитих израза.

И личности. Данас су и Осло и Рејкјавик и Париз и Њујорк и Београд уметнички центри. Нама је баш то занимљиво да приближимо те различите центре у једној какофонији која, тако изречена, обично има негативан предзнак.

Ми, међутим, желимо да јој дамо позитивно значење и зато смо је назвали „Чудесна какофонија” у намери да представимо веома различите изразе уметности. Какофонија, дакле, није фокусирана на одређену тему.

Социјалне теме, лепота, естетика, технологија, биологија, политика, медији – све су то теме. Неће бити јединствене естетике.

У Србији се понекад чују коментари да савремени уметници „преписују“ уметност која долази са Запада и да због тога савремена уметност губи аутентичност. Какав је ваш став о томе?

То о чему говорите има везе са временом и историјом. Кад смо имали јасан центар уметности, на пример Париз са апстрактном уметношћу или Њујорк са поп-артом, ти центри су утицали на уметност у свету.

Све остало је могло да се третира као периферија, провинција која се угледала на оно што се дешавало у тим центрима. Међутим, последњих 20 или 30 година десило се потпуно другачије вредновање тих простора.

Да ли је Србија у том смислу још периферија?

Не, не! Па управо зато јер се ситуација променила. И Скандинавија је у погледу уметности после Другог светског рата била виђена као периферија у односу на Париз, али данас је она ентитет, оригинални део правца као што је на пример енформел. Када говоримо о поп-арту, он је данас у Британији много другачији него онај који је потекао из Америке.

Сцена се не тиче само открића, него апсорбује све елементе локалне средине, чак и језик који људи користе. Према томе, немогуће је у овом контексту редуцирати уметност на оригинал и копију.

Шта је први корак који ћете сада предузети у организацији изложбе?

Текстови и документација о уметницима је прво што селектујемо и када нам се нешто од тога учини интересантно одлазимо да видимо.

После тога, позивамо уметнике на разговор и гледамо радове „уживо“. Изложба ће се одржати у Музеју града у Ресавској улици и у Културном центру Београда, али ми такође желимо да срушимо ту дистанцу између публике која је на Салону и оне која није, што значи да ћемо покушати да уведемо уметнике у јавни простор, у град, да приближимо уметност Октобарског салона широј публици.

Директор сте приватног музеја „Аструп Фернли“. Како овај музеј функционише?

Норвешка је специфична социјалистичка земља која има интересантну културну политику, у том смислу да држава подржава уметнике, алтернативне просторе, независне кустосе... Директор сам малог приватног музеја у Ослу.

То је необично у Скандинавији и у социјалистичком краљевству званом Норвешка. Музејска политика је таква да не представља међународну уметност ни по хронологији нити по уметничким покретима. Ми се концентришемо на индивидуалне уметнике и њихове радове откупљујемо. Колекција садржи радове од шездесетих година до данас.

У оквиру те колекције имамо специфичан фокус, а то је америчка савремена уметност последњих деценија, односно аутори попут Ричарда Принца, Синди Шерман. Имамо Метјуа Барнија, и сада млађе уметнике који још нису велике звезде, али се боре за позицију у уметничком свету.

Музеј је 1903. основао приватни колекционар. Он је сматрао да би америчку уметност требало излагати као допуну норвешкој уметности.

Национални музеј, на пример, не би могао да се фокусира искључиво на америчку уметност. У социјалистичком краљевству каква је Норвешка то би могло да буде лоше схваћено.

Али приватни музеј може себи да дозволи тај „луксуз“.

Баш тако.