Мотиви искључиво стручне природе

Осећам се крајње неугодно што морам да реагујем на текст који је потписала, заједно са својом ћерком, супруга Симе Елаковића коју познајем одавно као изузетно фину, сусретљиву и гостопримљиву особу. За многе њене такве гестове остаћу јој увек захвалан. Али тим пре дужан сам да дам извесна објашњења не само њој, него и читаоцима ,,Политике“. Као аутор који је у својим делима систематски развио Кантову политичку филозофију, када сам сазнао да је књига Симе Елаковића о Канту ушла у најужи избор у надметању за награду ,,Никола Милошевић“, послао сам прошле године писмо члановима жирија и главном уреднику Другог програма Радио Београда у којем сам, служећи се упоредном анализом цитата из Кантових списа и Елаковићевих тумачења тих цитата, покушао да укажем на њихову међусобну контрадикторност, те сам стога закључио да она не заслужује да добије дату награду. У том писму сам најавио да ћу га после доделе награде јавно објавити, али то нисам учинио пошто сам после извесног времена обавештен да је Елаковић смештен у болницу у тешком здравственом стању. Моји мотиви су били искључиво стручне природе (те године нисам објавио ниједну своју књигу).

Што се тиче објављивања до сада необјављене реакције Симе Елаковића на моју личност и моје стваралаштво, одговор на њу сада нема смисла, пошто је њен аутор нажалост умро (сматрам да у изреци о мртвима све најлепше има нечег људског). Ипак, садржај те наводно његове реакције мало је чудан јер се добар њен део односи управо на писмо жирију које није објављено. Ставови да сам стално својим књигама конкурисао за дату награду и да су моји написи мотивисани властитом озлојеђеношћу што је нисам добио представљају пуке инсинуације, јер за ту награду конкуришу не аутори, већ издавачи њихових књига. Главни уредници Другог програма, чија је то награда, могу да посведоче да док сам био директор Радио Београда никада, и словима никада, нисам предложио ниједног члана жирија који је иначе спољашњи и да никад нисам присуствовао ниједном од његових састанака (за разлику од тога, Симо Елаковић је сам предложио два његова члана). Када је Грубачићева књига ,,Александријски светионик“ са једним гласом више од мога дела (,,Проблем идентитета“) добила награду, одмах сам дошао у просторије Другог програма и најсрдачније честитао добитнику, због чега ме је Симо Елаковић пред великим бројем сведока назвао великим џентлменом.

Међутим, предмет динамичне полемике вођене у рубрици ,,Погледи“ није био Симо Елаковић, чије стваралаштво иначе нисам никад дезавуисао у целини, већ Слободан Грубачић који се лажно представио као носилац престижне Хумболтове награде.

Директор Међународне филозофске школе Felix Romuliana