Од сна деда Стојана до ружне јаве

Планина Ртањ окружена је са четири бање. На северној страни су Гамзиградска и Брестовачка, а на јужној Сокобања и Бања Јошаница.

Док пролазимо прелепим пределима ка Јошаници, сазнајемо да је опадање овог места са 1.200 душа, где сви живе од туризма, почело деведесетих година.

Суноврат је настављен и у последњих деценију и по, а дотукао их је стечај туристичког предузећа Лептерија из Сокобање, коме припадају и бањски капацитети у Јошаници.

Сада мештани који су деценијама живели од ове бање и за ову бању, седе очајни на прагу својих пустих кућа и апартмана у које су уложили све што имају, верујући у обећања и боље дане. Кажу да не могу ништа да промене, јер од њих ништа и не зависи. У месту где је долазило по више од стотину туриста на дан, сада је све стало. Сви објекти су под кључем, престале су све активности.

Протојереј Љубомир Јовановић, две деценије био је парох јошанички, сада је у пензији. Каже, остао је да чува и одржава две цркве – новије, посвећене светом великомученику Димитрију, изграђене 1899. и цркве Успења пресвете Богородице, најстаријег очуваног храма у Тимочкој епархији, подигнутог 1396. године. Преживели после Боја на Косову, дошли су у овај крај и подигли цркву од тесаног камена. Осликана је фрескама од 1402. до 1407. године.

– Проширујући наш стари извор пијаће воде, пронашли смо римски новчић са ликом Диоклецијана, из трећег века нове ере. Открили смо и цев римског водовода. Стручњаци београдске Геосонде пронашли су 1961 мноштво новчића различитог облика, који се данас чувају у Етнографском музеју. Римљани су дакле пре 17 векова знали за благотворна дејства јошаничких вода. Потпуно је невероватно да оне остају неискоришћене у 21. веку – чуди се отац Љубомир.

Мештани, пензинонисани инжењер машинства Мирослав Спасић и Славољуб Недељковић Цаја, дочекују нас у бањи држећи хрпу документације: већ пожутеле лабораторијске анализе и стручне експертизе, којима доказују да је јошаничка вода једна од најбољих у Србији.

– Имамо и око хиљаду кревета у приватном сектору. Сада су празни, а уложили смо милионе свог новца. Током лета било је и по 7.000 ноћења, а ево доживесмо да наша вода неискорићена цури и отиче у неповрат. Званичне анализе Медицинског факултета, које је 2002. радио професор Тома Јовановић, показују да се лековитост вода Јошанице у знатној мери поклапа са Врњачком бањом. Лековитост Сокобање и Јошанице, заједнички обухвата комплетну лепезу болести – кажу наши саговорници.

Сви јошанички извори дотичу из истог лежишта, али пролазе кроз различите слојеве тла, па због тога имају другачија својства, односно минерализацију. Лече дигестивни систем, панкреас, јетру, бубреге, периферне крвне судове и кожне болести. Садрже бикарбонате, сумпор, натријум, калцијум, магнезијум, гвожђе, никл, бакар, цинк. Благодарећи сумпору који стерилише и убија бактерије, ране врло лако зарастају и поправља се циркулација. Сумпор је важан јер продире у зглобове и чини основну материју за изградњу хрскавица. Посебно је важан цинк, као основни елемент ензима који помажу у лечењу дијабетеса. Ове воде се пију, користе се за купање и различите врсте орошавања.

– Од наше воде зацељују све озледе, али је бања сада постала наша жива рана – Главни узроци пропасти су нестручно руковођење, лоша организација и интереси појединаца. Неопходно је изградити један велики стационар, са око 500 постеља и развити озбиљан систем лечења. Некада је цело село живело од овог природног потенцијала. Сва околна села су снабдевала пијацу. Око 2.000 људи, директно или индиректно повезаних са бањом, сада је изгубило приходе и радна места. Осећамо се као да смо отписани. Зато хоћемо да направимо тим за преговоре, да најпре разговарамо са свим одговорним људима у општини Сокобања. Ако треба и за Београд ћемо да идемо – поручују јошанички домаћини Мирослав Спасић и Славољуб Недељковић Цаја.

Данијела Лазића, власника воденице поточаре, затичемо како нешто ради око старинског дрвеног мостића преко речице. Осим по брашну из воденице, етно кућа Лазића је позната и по томе што гостима нуди чак 30 врста јела, углавном локалних специјалитета спремљених без меса.

– Супруга и ја се бавимо сеоским туризмом, чувамо и одржавамо нашу воденицу која званично ради од 1888. године. Мој деда Стојан, који је живео пуних 96 година, открио је изворе лековите воде у Јошаници. Уснио је сан да треба да обнови бању, односно изворе који потичу из времена Римљана, као и турско купатило. Све је то било затрпано и деда их је поново открио 1947. године. Плашим се да ће све да буде поново затрпано. Како је деда Стојан тада рекао мом другом деди, Драги: ако нас двојица не отворимо бању, наше две куће има да се затворе – казује Лазић.

Деда Стојан је говорио да ће бити бољитка од бање, да ће да се граде нове велике куће, да људи неће да беже у градове, наводи овај домаћин.

– Све се обистинило. Говорио је деда да ће воз да пролази кроз село, што се није догодило, али смо имали десет аутобуских полазака дневно. Сумњам да данас има таквих визионара као што је био мој деда, али има доста оних који сањају да ово до краја упропасте и обогате се. А ми сањамо деда Стојанов сан, јер поново долазимо у ситуацију да се боримо за егзистенцију – каже Данијел Лазић.

Хотели пропадају, а пансиони се граде

Др Ранђел Петровић, председник Удружења за процену, заштиту и унапређење лековитог фактора, чији је циљ да се на систематски начин бави овим богатством Србије, указује да се ово природно благо, кога имамо у изобиљу, тотално уништава.

– Хотели иду у стечај и банкротирају, наводно не могу да послују јер структура гостију није добра, сву кривицу сваљују на сиромаштво и економску кризу. Са друге стране, у свим овим местима у ниче мноштво приватних пансиона. Па како ти људи имају интерес да граде, а дозвољава се да нестане нешто што већ постоји – пита се др Петровић.

Он сматра да је највећи проблем људски фактор:

– У нашем туризму потпуно је изокренута крилатица да се знање стиче образовањем, а не постављењем. Овде кад поставе некога на функцију, он одједном све зна, и оно чиме се у животу никада није тиме бавио! Директори би морали да личном имовином гарантују за резултате свог рада – сматра Петровић и упозорава да ако се овако настави у српском туризму и бањама посебно, резултат ће бити уништење озбиљне привредне гране.

– Србија има више од 50 бања у Србији. Француска их има 70, та држава милијарду и по евра годишње уштеди само на лековима захваљујући томе што своје људе лечи природним фактором. О поређењу наших и њихових укупних прихода од туризма и бања беспредметно говорити, јер ми за разлику од Француске користимо свега између три и пет процената свог потенцијала – каже др Ранђел Петровић.