Пушка на зиду, нож у сукњи

Европска атлетика у Арени, светски филмови у „Сава центру”, један од највећих градских дербија планете на „Маракани”, нови обриси Трга Славија, контуре „Града на води”, страни гости у Скадарлији и на сплавовима и леп пролећни дан: Београд сија снагом и лепотом главног града!

Полако, полако, да, и смеће на улицама, и рупе на коловозу и, да, незапосленост, криминал и сива економија...

Али, постоји ли град на свету који то нема. Не постоји.

Београд је метропола. Лепо је живети у њему.

Али није лако.

*

Кад смо код гостију… За викенд је једна породица из Торонта дошла да посети остатак породице у Београду. Пре него што су сели за ручак отишли су до станице да полицији пријаве свој боравак. Зато што тако треба. Прво полиција, онда супа. Али, онда, уз колаче, неко се сетио: зашто ми, с уредним документима, јуримо да се пријавимо, а пола Азије и Африке је протутњало Србијом, са све криминалцима и убицама, само на часну реч?

И зашто у Торонту у аква-парку муслиманке могу да се спуштају тобоганом у бурки, а остали не могу у мајицама? И зашто је осамдесет седме, сетио се актер, чувар у америчкој амбасади у Београду зауставио на излазу Албанку у ношњи која је добила визу за САД речима: „Госпођо, ваш нож”?

Жена је дошла по визу и понела нож!

И добила визу и вратили јој нож!

*

И чим пушка виси на зиду у првом чину, у трећем ће сигурно бити употребљена. То је тај нож. И ево, данас се Србија бори за део своје територије, Македонија се бори за целу своју територију. Тамо се закувало само тако. Притискају Македонце да Албанци постану конститутивни народ, да формирају владу... Да докрајче Македонију. Македонија се опире, народ плаче на улицама и даје емотивне изјаве у камеру као у Сарајеву пред рат! Албански премијер поручује: „Нема Македоније без Албанаца!”

НАТО поручује оно једино што зна. Прети самостално буздован без мозга. Не обазире се на међународно право, као и код нас ономад. Да се подсетимо.

*

Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана, 24. марта 1999. године у 19.30, десет минута после полетања непознатог броја авиона из базе НАТО-а у италијанском граду Авијану, објавио је да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ.

У нападима на нашу земљу снаге НАТО-а користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони...), потенцијал целог НАТО-а, осим Исланда и Луксембурга, који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала из политичких разлога. Нису нас напале ни Мађарска, Чешка и Пољска, само зато што су се тек придружиле Алијанси и нису чиниле део војног апарата.

Доминирале су снаге САД, али ни допринос осталих није био безначајан.

Убијено је две и по хиљаде Срба, пет хиљада је тешко рањено.

*

После, аргументација нове досовске власти око уласка у НАТО вртела се око тога да треба да будемо практични, да се политиком бавимо прагматично, да у име будућности заборавимо прошлост и да се изљубимо с чињеницама као Тадић са Соланом. Све изгледа тако једноставно: треба само прихватити да Србија није постојала пре Петог октобра и „револуције” настале на бомбардовању, односно да је све пре тог датума црна кутија из које појединци могу да буду аболирани само ако су потребни владајућој коалицији да сачува трон.

Уз то, као најважније, НАТО би аутоматски скинуо питање сопствене одговорности за противправну агресију на Србију 1999. године.

На изјаву Драгана Шутановца, тада министра војног, да Русија не би имала ништа против, као и на апел 200 интелектуалаца да се таква одлука не доноси без уважавања мишљења народа, реаговао је Константин Косачов, председник Комитета за међународне односе Државне думе Русије.

„Морам да вам кажем да веома сумњам да ће српски народ, после трагедије коју је преживео 1999. године, мислим на бомбардовање НАТО-а, донети такву одлуку. Дубоко сам уверен да је српски министар одбране, изјављујући да је за Србију добро да постане чланица Северноатлантске алијансе, изразио само своје мишљење.”

Тада је реаговао службеник Думе, слутим да би данас реаговао неко моћнији.

*

Али, штета је причињена

Требало је да прагматична политика помогне да заборавимо како је наше интегрисање у Европу почело бомбардовањем Србије, чему је претходила вишегодишња пропагандна кампања уз блаћење наше прошлости, фалсификовање историје и порицање наших заслуга и жртава датих у одбрани европске цивилизације.

Тадашња опозиција, касније досовска власт, оправдала је бомбардовање објашњавајући како је то прилика да Срби окају своје злочине, доживе катарзу, постану тиме геноцидни народ и доживотни кривци. Замало им је успело. У намери их је спречила искључиво похлепа и међусобна борба за веће парче торте.

Победили су сами себе. Сад би опет на власт.

*

Али, авај. Ствари више нису ружичасте по њих као пре 17 година. Србија више није посрнули невољник измучен санкцијама и бомбардовањем. Њен напредак је признат у свету кроз мишљења одговарајућих институција, видљив и брз кад се мере резултати рада владе и премијера, а успорен и мучан када комшије и Брисел користе „аргументе” бивше власти а садашње опозиције о нашој колективној кривици и „геноцидном народу”.

*

Знајући шта им следи на предстојећим изборима, опозиција их у својим изјавама већ назива непоштеним, прети изласком грађана на улице, немирима и разбијеним главама.

Па, неће то баш тако ићи. Једном сте успели уз страну помоћ па сте земљу уништили. Једном сте ударали у шерпе па смо се после сви ударали у главу.

Неће ићи.

А и премијер вам је рекао.