Превара уместо игре

Да навијање за Црвену звезду или Партизан није код нас постало наследна особина, питање је да ли би то било да се некада играло као у последњем „вечитом дербију”. Није први пут у новије време да „није имало шта да се види” у оваквом сусрету, али није баш тако често да је судијска грешка неспорна.

Што се добре игре тиче, нема основа да је уопште очекујемо! Зашто? Зато што она више није важна!?

Како ће да се игра зависи од тренера, а његова судбина од исхода утакмице. У овакве окршаје се не иде на победу, него да се не изгуби онај бод (0:0) с којим се улази у утакмицу.

За 90 минута може и гол да падне. То се, по неписаном правилу, догађа после неке видљивије грешке противника (или судије) или неким случајем. Кад се тако поведе, онда се на све начине настоји да се та најмања предност (1:0) сачува по сваку цену, јер је мала вероватноћа да се срећа и по други пут осмехне.

У том случају тим који губи како се утакмица ближи крају нема више шта да изгуби. А пошто је оном што је повео главно само да не прими гол, његов супарник добија теренску иницијативу на поклон. Да ли ће да је искористи или не – то најчешће зависи од стицаја околности.

Наши садашњи тренери би, вероватно, могли да раде на уигравању тима и да створе нешто што би могло да буде и за гледање, а с временом и за равноправне мегдане макар с просечним европским тимовима. Али, данашња јавност васпитана је да буде нестрпљива. Томе доприносимо и ми у медијима, јер су, на пример, смене тренера (а и позивање на оставку) штиво које има добру прођу.

Савремене управе клубова немају снагу да се оглуше о такве захтеве, поготово кад долазе од најгласнијег „гласа јавности” – с оног дела трибина препуштеног „највећим навијачима”. Њихова је улога да буду ветар у леђа свом тиму и да леде крв у жилама противничким играчима. Дакле, не долазе на утакмице да би уживали у игри, него да помогну.

Судије су најпогодније да се у њих упери прст. Пре утакмице за сваки случај, а после као оправдање. А да ли су судили, што се каже, са задњом намером, то само они знају.

Ово што се догодило у суботу на стадиону „Рајко Митић”, названом по фудбалеру који је био оличење поштења и на игралишту и ван њега, требало би да буде повод да се играчи подсете на фер-плеј.

По садашњој примени правила игре преварант, играч који врати лопту у игру, иако је она напустила игралиште или да гол руком или тражи од судије да досуди нешто што није било... не бива чак ни опоменут. А преварени, то јест судија, који сноси последице и за оно што стварно није могао да види, бива на стубу срама.

Када би се кажњавало и за покушаје преваре у фудбалу, црвеним картоном, ако треба и накнадно, или новчано, можда и уз поништавање утакмице, то би био снажан подстицај да се више размишља о игри. И то часној. А не како да се превари, јер сада, и кад се то открије, нема никакве казне за починиоца.