Prevara umesto igre

Da navijanje za Crvenu zvezdu ili Partizan nije kod nas postalo nasledna osobina, pitanje je da li bi to bilo da se nekada igralo kao u poslednjem „večitom derbiju”. Nije prvi put u novije vreme da „nije imalo šta da se vidi” u ovakvom susretu, ali nije baš tako često da je sudijska greška nesporna.

Što se dobre igre tiče, nema osnova da je uopšte očekujemo! Zašto? Zato što ona više nije važna!?

Kako će da se igra zavisi od trenera, a njegova sudbina od ishoda utakmice. U ovakve okršaje se ne ide na pobedu, nego da se ne izgubi onaj bod (0:0) s kojim se ulazi u utakmicu.

Za 90 minuta može i gol da padne. To se, po nepisanom pravilu, događa posle neke vidljivije greške protivnika (ili sudije) ili nekim slučajem. Kad se tako povede, onda se na sve načine nastoji da se ta najmanja prednost (1:0) sačuva po svaku cenu, jer je mala verovatnoća da se sreća i po drugi put osmehne.

U tom slučaju tim koji gubi kako se utakmica bliži kraju nema više šta da izgubi. A pošto je onom što je poveo glavno samo da ne primi gol, njegov suparnik dobija terensku inicijativu na poklon. Da li će da je iskoristi ili ne – to najčešće zavisi od sticaja okolnosti.

Naši sadašnji treneri bi, verovatno, mogli da rade na uigravanju tima i da stvore nešto što bi moglo da bude i za gledanje, a s vremenom i za ravnopravne megdane makar s prosečnim evropskim timovima. Ali, današnja javnost vaspitana je da bude nestrpljiva. Tome doprinosimo i mi u medijima, jer su, na primer, smene trenera (a i pozivanje na ostavku) štivo koje ima dobru prođu.

Savremene uprave klubova nemaju snagu da se ogluše o takve zahteve, pogotovo kad dolaze od najglasnijeg „glasa javnosti” – s onog dela tribina prepuštenog „najvećim navijačima”. Njihova je uloga da budu vetar u leđa svom timu i da lede krv u žilama protivničkim igračima. Dakle, ne dolaze na utakmice da bi uživali u igri, nego da pomognu.

Sudije su najpogodnije da se u njih uperi prst. Pre utakmice za svaki slučaj, a posle kao opravdanje. A da li su sudili, što se kaže, sa zadnjom namerom, to samo oni znaju.

Ovo što se dogodilo u subotu na stadionu „Rajko Mitić”, nazvanom po fudbaleru koji je bio oličenje poštenja i na igralištu i van njega, trebalo bi da bude povod da se igrači podsete na fer-plej.

Po sadašnjoj primeni pravila igre prevarant, igrač koji vrati loptu u igru, iako je ona napustila igralište ili da gol rukom ili traži od sudije da dosudi nešto što nije bilo... ne biva čak ni opomenut. A prevareni, to jest sudija, koji snosi posledice i za ono što stvarno nije mogao da vidi, biva na stubu srama.

Kada bi se kažnjavalo i za pokušaje prevare u fudbalu, crvenim kartonom, ako treba i naknadno, ili novčano, možda i uz poništavanje utakmice, to bi bio snažan podsticaj da se više razmišlja o igri. I to časnoj. A ne kako da se prevari, jer sada, i kad se to otkrije, nema nikakve kazne za počinioca.