Суша (ни)је крива за све

Кад би се проблем српске инфлације могао свести само на последице велике летње суше, Србија би била срећна земља. Ценовни удар би једнократно утицао на раст инфлације, а потом без великих траума био амортизован мерама економске политике. Српска инфлација, међутим, од друге је врсте. Србија превише троши, а премало штеди и инвестира. Основни, иако не и једини узрок српске инфлације у вези је са прекомерном потрошњом која подстиче раст цена.

Упркос апсолутном паду запослености, плате су у последњих годину дана реално порасле за више од 20 процената. Такав раст плата далеко превазилази пораст продуктивности и неминовно подстиче инфлацију. Посебно забрињава то што држава толерише раст плата у јавном сектору. O овом узроку инфлације домаћи економисти често и радо говоре. Раст плата у јавном сектору се мора зауставити, као што се и јавна потрошња мора селективно смањивати. Последња дешавања у вези са "Заставиним" Заводом за запошљавање, уз сву трауматичност, нужан су корак у добром смеру.

Друго вишегодишње жариште инфлације у вези је са кредитном активношћу банака. О овом узроку инфлације домаћи економисти најчешће ћуте. Каматне стопе и провизије у Србији су тако високе, да су банке стимулисане да уносе огроман новац из иностранства и грађане потапају кредитима. Тај новац Србија не може продуктивно употребити и није јој потребан. Он наноси огромне и трајне штете: грађани се презадужују, увоз расте, а укупна тражња се прегрева и тако подстиче раст цена. Прилив тог спекулативног капитала један је од највећих проблема домаће економије и морао је одавно бити заустављен.

Политика Народне банке Србије није окренута заустављању спекулативних прилива, већ пре свега неутралисању његовог малигног дејства. НБС то ради тако што плаћа високе камате на хартије од вредности које продаје на тзв. отвореном тржишту. Новац који НБС прикупи продајом хартија од вредности на тај се начин повлачи из оптицаја и не врши притисак на цене. Ово је суптилан механизам и добро функционише у зрелим тржишним економијама. У Србији, због огромних домаћих камата, тај механизам не помаже, а вероватно има и сасвим супротан ефекат.

Високе камате на државне хартије од вредности привлаче додатни спекулативни капитал. Када не кредитирају грађане по суманутим каматним стопама, банке откупљују државне хартије од вредности и на њима такође одлично зарађују. Последње мере НБС усмерене ка ограничавању раста кеш кредита неће битно поправити ситуацију, већ ће само појачати обим операција на отвореном тржишту. Поменути метод повлачења новца из оптицаја неподношљиво је скуп. У том процесу, плаћајући огромне камате на хартије од вредности које је продала, НБС је већ направила губитак од око 500 милиона евра.

Зашто НБС оклева да заустави задуживање домаћих банака у иностранству и тако неутралише ово инфлаторно жариште, пре него што новац стигне до домаћег тржишта?

Да би дестимулисала прилив спекулативног капитала, НБС би морала радикално подићи стопу обавезне резерве, или би се морали опорезивати спекулативни приливи. Таква политика увек подиже трошкове банака, а банке те трошкове покушавају да превале на клијенте. Рестриктивнија монетарна политика би довела до новог раста каматних стопа, додатно оптеретила привреду и грађане и вероватно успорила привредни раст. То може бити једно од објашњења за оклевања НБС и оно ће код дужника наићи на симпатије. Ризик краткорочног раста камата постоји, али га не треба прецењивати. Домаће каматне стопе су већ толико високе, да би њихов озбиљнији раст могаo да привуче једино самоубилачки расположене грађане, или предузећа која из неког разлога журе у стечај, па траже најкраћи пут.

Могуће је, међутим, да је политика НБС узрокована првенствено платнобилансним проблемима. Србија ће у овој години забележити највећи дефицит трговинског и текућег биланса у својој историји. Финансирање тог дефицита се великим делом ослања на прилив кредита из иностранства. Ако би прилив нових кредита престао, смањила би се понуда девиза. У првом кораку дошло би до пада девизних резерви, а потом и до пада вредности динара.

Економски систем Србије стоји на једној нози – на вештачки јаком динару. У описаном сценарију, патетично али тачно, НБС би отворила врата економског пакла. Пад динара би индексиране кредите подигао у стратосферу. Избила би велика финансијска криза која би се прелила на остале делове економије. Нико се не усуђује да ова врата отвори, али се тај тренутак не може одлагати у недоглед. Ако се врата не отворе, биће разнета силом која је иза њих. Избор је између зла данас и горег сутра.

Економске власти Србије нису савладале инфлацију – само су је прикриле. Већ годинама уназад, као основни инструменти обарања инфлације користе се бесмислени раст реалне вредности динара и контрола цена јавних предузећа. Тешко је наћи неприкладније "алате" за дугорочну контролу инфлације. Проблем инфлације није решен, а платни биланс је разорен. Креирани ценовни диспаритети наносе огромну штету економији и воде ка неодговорној пропасти и онако слабих јавних предузећа. Суша је само потенцирала нагомилане економске проблеме. Можда би Влада Булатовић Виб свој познати афоризам данас овако изрекао – у Србији су године кишне или сушне, али су увек инфлаторне.