Нашли њега, нашли нас

Све телевизије су у суботу објавиле: „На данашњи дан пре сто година у својој ћелији је пронађен мртав Слободан Милошевић!”

Аааа, он се крио да би умро, али су га ипак пронашли.

Могао је да буде било где, али није био ни у кафићу у центру Хага, није био ни у Москви (где би могао да буде, али није) у Београду свакако није био. Кад је умро.

*

Ко се прави невешт?

Студент који је посредовао?

Коштуница?

Ђинђић?

*

Да ли знате ви (који сте „донели демократију у Србију”) шта сте учинили? Па, ви, када сте њега испоручили па убили, све нас сте учинили убицама и злочинцима за три следећа века!

И опет хоћете на власт.

*

И Ђинђића сте убили! Па тако што сте силом дошли на власт! Уличним насиљем! Ето зато. Тај човек је био потенцијални реформатор, образован и политички способан, али не може на силу, не може шамарчине, не може избацивање на улицу. Мора да се изађе на изборе, на црту. Не на ту црту, поцепани студенте.

*

И што стално помињете деведесете? Па он је убијен двехиљадитих. Обојица.

*

Око тих шамарчина још да додам: Велики писац, демократа, претио ми је шамарчином само зато што поново пишем. Да, у својој колумни велики писац у великом листу који се штампа у три хиљаде примерака а прода у 30 (тридесет) комада. А опстаје годинама. Како то? Ко то плаћа?

А после кад им кажеш да су плаћеници они кажу враћају се деведесете. А ја као уредник „Политике” из деведесетих да сам имао тираж мањи од триста хиљада убио бих се скоком с врха те куће која сада нема ни своју кућу. Па узела им једна банка. Давали за плате, давали, давали а онда им једног дана саопштили да су подстанари.

*

А у том несрећном марту увелико смо се спремали за бомбардовање. Па, наравно да смо знали. Или мислите да је НАТО до осам увече премишљао шта ће и како ће или је напад припреман годину и више.

*

• Где чекаш бомбардовање?
• Код куће, с породицом. Скромно.

*

Онда иду светске вести. Двадесет хиљада људи умире од глади. Сви плачу. „Ово је страшно.” „Шта је страшно?” „Па како сте могли да бомбардујете Србију, а не можете да нахраните један Јемен? Има за бомбе, нема за пиринач?”

*

Да се подсетимо мало на бомбардовање државе у центру Европе. Ово је текст објављен у Политици „деведесетих”, мој, наравно:

Американцима и осталим нашим душманима из Европе, колевке цивилизације, на уласку у трећи месец уништавања Србије желимо да им се извињава Џејми Шеј, да их буди Аврам Израел, да им звук сирене за узбуну постане хит дана, да реемитују програм државне телевизије, да пуштају само филмове, да прво што породиља чује не буде плач детета него шиштање долазећег „томахавка”, да купују конзерве за годину дана унапред, да пуше „ловћен”, да купују бензин по две марке, да их ухапсе што су куповали бензин на црно, да продају породични накит, да донесу бутан боцу из викендице, да им неко сруши викендице, да крене ваздушна опасност док су с дететом код лекара, да им комшија држи радионицу у склоништу, да имају склониште, да немају склониште, да имају ташту на дијализи када болнице морају да буду празне због очекиване навале, да им сруше затворе да побегну криминалци, да не приме плату три месеца, да им због тога исеку струју, да им графитне бомбе предухитре раднике дистрибуције, да слушају како их надлећу авиони док пишу своју недељну колумну, да их малтретирају комарци зато што не смеју да полете авиони, да гледају како им неко уништава мостове, путеве и суграђане, да гледају своју децу с крупним очима пуним страха, да им се прекине фудбалско првенство, да се пропију, да влада осека вицева, да иду на принудне одморе, да немају где да оду на одмор, да немају од чега да оду на одмор, да не размишљају о одмору, да размишљају како да плате кредите и остале обавезе у које су ушли када су мислили да је међу светским лидерима остао неки нормалан, да немају кола, да им држава набави кола офарбана у зелено с ознакама националне армије, да се плаше, да пију „бенседине”, да свако вече пребројавају преостале паре, да се донесе уредба да сви морају да примају чекове, а пекари праве хлеб, да им кипови слободе и сличне грађевине постану дугачки, а не високи, да су сваки дан на Си-Си-Ену, да зову у три ујутро рођаке на периферији да питају „где је рокнуло”, да им гасе струју кад им се прохте, да раде на резервним живцима, да увече раде на резервним положајима, да имају подочњаке као ракуни, да објашњавају деци зашто не могу да им купе чоколаду, да се крећу уз помоћ батеријске лампе, да се баве предвиђањима, да се питају како је могуће да су се комшијске земље љубазно понудиле агресору за помоћ сваке врсте, а да им ови одговоре да то не раде што их мрзе већ из принципа, да пред спавање гледају какво је небо, да им Дрецун објашњава зашто падају беспилотне летелице, да се сликају поред невидљивих авиона, да имају концерте на трговима а главне журке на мостовима, да станују поред кинеске амбасаде, да им дође позивар на пенџер, да их између два бомбардовања удари и земљотрес, да обогате свој речник термином „колатерална штета”, да купују брашно на џакове, да им палачинке постану главно јело, да позоришта буду пуна и џабе, да постану груби и вулгарни, да падне цена месу, да месо нема ко да купи, да констатују да другачије и није могло да буде и да се преко неких захтева стварно не може...

*

Да им погине неко драг и да им се сруши нешто што су волели.