Титов скојевац, Мустафин ментор и Тачијев саветник

Вештина да се прилагоди окружењу у којем живи и готово непогрешиво предвиди политички курс ка којем треба пловити, одлучујуће је деловала на политичку и животну каријеру Азема Власија. У време Јосипа Броза Тита, био је перспективан студентски, а потом и омладински функционер, доспевши, као ударнички косовски кадар, до моћне функције председника Савеза Социјалистичке омладине Југославије.

Из те организације су створени многи кадрови који су још на сцени или иза ње, али свако од њих вуче конце у остацима некадашње земље чије су црвене мараме носили. Од Мила Ђукановића, Тахира Хасановића, Зорана Анђелковића Бакија, Жарка Јокановића…

На трибини поводом Дана младости, Власи је стајао поред Тита, када је маршалу штафету уручила омладинка са Косова Саније Хисени. Тита после више није било, Хисени је отишла у Канаду, а Власи је из маршалове, заиграо у призренској лиги. Није крио да је био један од првих косовских кадрова који је убирао плодове Устава из 1974. године.

У једном од интервјуа је рекао да су његови односи са Титом од 1974. до 1979. године били блиски и да су се често сретали и разговарали.

– Питао ме је једном, шта би Албанци још хтели да би били задовољни као други у Југославији. Рекао сам му: статус федералне јединице. Значи да на Косову имају власт коју имају и републике, а да у Федерацији партиципирају у свему као републике. То је значило – републику. Тито ми је одговорио: „Све ћете имати, али немојте за сада инсистирати и на самом називу република, јер је то осетљиво због других. Временом ће се и то решити.” Сигурно је то о осетљивости на назив мислио да се неће свидети Србима – причао је Власи након што је доживео много више него што је нудио Титу. То је открио када је такозвана држава Косово призната од већине најутицајнијих земаља запада.

Титоиста и Југословен, школован у Београду и Приштини, упућен је у српско и покрајинско комунистичко гнездо. Његове некадашње црвене колеге из Београда тврде да би Азем остао заувек одан СФРЈ, да његов унутрашњи компас није препознао како се на време треба дистанцирати од политике Слободана Милошевића.

– Увек треба разумети поступке људи у окружењу у којем живе и раде. Његова супруга Надира је била већи Југословен од свих које сам познавао. Остао би и Азем чврсти титоиста и Југословен – каже ми један из кружока бивших београдских скојеваца.

Госпођа Надира Авдић Власи је такође еволуирала. Некадашња Југословенка је од бивше председнице Косова Атифете Јахјага, добила председничку медаљу за заслуге. Бошњакиња рођена у Бањалуци, студирала је у Београду, сарађивала у београдском „Студенту”, потом је била дописник са Косова загребачког дневника „Вјесник”, па Гласа Америке, Слободне Европе, Дојче веле…

Признала је да је орден више од ње, заслужио њен супруг. И у праву је. Од штрајка рудара у Трепчи који је забележен као почетак распада Југославије, Власи открива карте. За српску јавност, било је то још једно окупљање Албанаца, у вишегодишњем покушају да стекну статус седме републике у тадашњој СФРЈ, као стартну позицију ка стицању независности.

Штрајк је почео у знак подршке смењеном руководству Савеза комуниста Косова –Азему Власију и Каћуши Јашари, а био усмерен против новопостављеног руководства – Рахмана Морине и Али Шукрије, такозваних лојалних Албанаца, бираних по укусу Слободана Милошевића.

У јесен 1988. године, Власи је, као члан ЦК СК Косова, заједно са председницом косовских комуниста, Каћушом Јашари, дошао у сукоб са тадашњим руководством Србије. Они су се супротставили уставним и политичким променама које су подразумевале ограничавање покрајинске аутономије. Азем Власи и Каћуша Јашари убрзо су смењени.

Власи је у то време уживао подршку косовских Албанаца и почеле су демонстрације широм Косова. Кулминирале су управо штрајком рудара у Старом тргу. Затворили су се 20. фебруара 1989. године у рударска окна, започевши штрајк глађу. Четири дана од почетка генералног штрајка, рударе су 24. фебруара посетили члан председништва СФРЈ Стипе Шувар и тадашњи лидер ЦК СК Србије Слободан Милошевић и са њима разговарали у јами. Са рударима је касније причао и Азем Власи.

Дан касније, Председништво СФРЈ одлучује да пошаље додатне снаге реда на Косово, а на проширеној седници Председништва државе, 26. и 27. фебруара, донета је одлука да се на Косову уведе ванредно стање.

Рудари обустављају штрајк након што је Рахман Морина дао привремену оставку. Многобројне домаће и међународне медијске екипе сјатиле су се у рудник. Остаће забележене слике рудара како напуштају јаму, уз мноштво белих мантила који их придржавају да се рудари не би срушили од исцрпљености услед гладовања и боравка под земљом. Међутим, на појединим снимцима су се видели и свежи рудари са обријаним лицима. У свет су, међутим, већ послате слике оних исцрпљених трудбеника Старог трга, као жртава „великосрпске политике коју је оличавао Милошевић”.

Дан касније, 28. фебруара, маса присталица Слободана Милошевића, на митингу у Београду, затражила је хапшење Власија. Остаће упамћене реченице окупљених: „Ухапсите Власија!” и Милошевићеви одговори: „Не чујем добро!... „Биће ухапшени!”

Савезна милиција је угушила протесте на Косову, а Азем Власи, Азиз Абраши и директор рудника „Стари трг”, Бурхан Каваја, ухапшени су почетком марта због контрареволуционарне активности. Власи је из затвора изашао у априлу следеће године.

Говорио је Власи како је језгро митингаша било организовано да кличе „Ухапсите Власија” и то управо када им се увече обрати Милошевић.

С ореолом дисидента и либералног интелектуалца, Власи се бави адвокатуром, постаје радо слушани аналитичар на постјугословенским просторима, али се ипак није домогао кључне улоге лидера косовских Албанаца.

С једне стране, врх албанске комунистичке номенклатуре, попут Махмута Бакалија, Азема Власија и Фадиља Хоџе био је сумњив због предугог боравка у Београду, док су, са друге стране, декларисани националисти били или у затвору или у емиграцији. Избор је пао на скромног Ибрахима Ругову, који је дане проводио играјући шах у Удружењу књижевника Косова.

У међувремену, стварно лидерство Албанаца преузели су далеко жешћи играчи, попут Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и Агима Чекуа, док је Власи остао наизглед по страни, са амбицијом да постане први амбасадор независне државе Косово у Србији.

Ипак је његова улога у кадрирању у Приштини, у најмању руку, већа него што се се може помислити. Актуелни косовски премијер Иса Мустафа је управо чедо Азема Власија. Мустафа је још један скојевац Савеза социјалистичке омладине Југославије. Описују га као срећан спој старе и нове школе, оних и ових времена. У актуелној генерацији косовских политичара, поред Власија, Мустафа поседује највеће искуство, као Титов омладинац, потом челник извршне власти у Приштини који се прикључио првој политичкој формацији која је наступила у време партијског плурализма. Био је то ЛДК који је основао Ибрахим Ругова.

Власи и даље ради као адвокат. У приштинској игри сенки, лидери су се мање-више мењали. Остајао је Азем Власи, као њихов политички саветник, као политичка константа између оних и ових времена. Данас је уз актуелног председника Хашима Тачија. Као саветник, наравно.