Вирипајев је Чехов овог времена

Горан Јевтић, Катарина Марковић, Милутин Милошевић и Соња Колачарић тумаче четири лика који једни другима и публици говоре лажи и истине о животу и љубави. Тако би, поједностављено, могла да изгледа основна нит представе „Илузије” Ивана Вирипајева

коју ће београдска публика видети премијерно сутра увече у 20 сати на сцени УК „Вук Караџић” у Београду, у режији Татјане Мандић Ригонат. Али тај опис не објашњава зашто је Вирипајев постао најизвођенији савремени руски драматичар.

После комплексне поставке Чеховљевог „Иванова” за чије редитељско читање сте и кандидат за награду Града Београда за позоришно стваралаштво, за нови сусрет са публиком поново сте изабрали руско драмско штиво: „Илузије” Ивана Вирипајева. Зашто?

Овај текст је симфонија за глумце и ребус за редитеље. Жеља да радим „Илузије” није се родила после „Иванова”, већ када сам прочитала ову Вирипајевљеву драму пре две године. Вирипајев је један од најзначајнијих савремених писаца светске драматургије уопште. Он експериментише са драмском формом и његов текст је густа мрежа филозофских и поетских слојева. А тема драме „Илузије” је љубав, тачније представе о љубави које људи граде, фантазми којима хране душу и на којима граде своје судбине, а који често имају и трагична исходишта.

Драму „Илузије” сам аутор одређује као комедију, али ви сте своју режију овог дела одредили као позоришни симпосион. Шта то заправо значи?

Реч симпосион означава други део гозбе: први део протиче у јелу, а други у вођењу духовних разговора уз пиће и музику. У ритуалу старогрчке гозбе, пронашла сам форму за игру, за сценско изражавање овог слојевитог драмског текста. У Платоновој „Гозби” Сократ, Аристофан, Агатон и друге личности беседе на тему Ерота, бога љубави. Говорећи о њему испевају му похвале, говоре о врстама љубави, о Еротовој суштини, о срећи, лепоти, истини, моћима које има над људима. Вино и музика су неодвојиви делови ритуала симпосиона, а наш позоришни симпосион испуњен је и цитатима из уметности у којима је Ерот неспутан. У драми „Илузије” на тему љубави не беседе филозофи и песници, већ две жене од 30 и два мушкарца од по 35 година. Они нам причају о историји љубави, два брачна пара који су у браку проживели преко 50 година и који у осамдесетим годинама, у дубокој старости, пред лицем смрти, поново себи постављају питања: шта је то љубав, да ли су је спознали, кога су волели и какве су животе проживели.

 Ко су овога пута јунаци Ивана Вирипајева? Постоје ли, заправо, формуле за љубав?

Оно што је занимљиво у овој драми јесте да млади људи причају о искуствима „ликова” Алберта, Маргарите, Денија и Сандре, дакле причају о другима и у те приче уграђују лични доживљај. То је специфично путовање кроз животе и искуства других. А причајући о

другом, ми неминовно причао о себи. Не постоји неутрални наратор, чак и када жели то да буде. Својим личним доживљајем теме, догађаја он боји ту причу јер када причамо о љубави других, ми причамо о себи. И пред питањима које постављају фиктивни ликови постављају питања изнова себи. Данило Киш је говорио: „Са становишта вечности све је безнадежно, али постоје два метафизичка ослонца: љубав и смрт. Они су супстанца наше егзистенције, књижевност нам помаже да их будемо свесни”. Позориште у овом случају нам то освешћује, и нама који гледамо и онима који сценски пролазе кроз искуства ликова о којима причају и које сценски играју.

За мото „Илузија” писац узима стихове из Корнејевих „Позоришних илузија”. Где сте ви пронашли инспирацију за редитељско читање овог дела?

Није случајно што Вирипајев узима мото из Корнејевих „Позоришних илузија” јер позориште је вековно место у којем стварамо илузије и причамо приче. Тако да овај текст функционише и као посвета позоришту јер жене и мушкарци се играју не само с љубавним, него и с позоришним илузијама.

Вирипајев је, чини се, ваша „шоља чаја”. Његову драму „Кисеоник” режирали сте још 2005, што је уједно било прво извођење једног дела Ивана Вирипајева на простору бивше Југославије. Шта је то толико интересантно у руској писаној речи чему очигледно не можете да одолите?

Теме и форма. То што су, конкретно Вирипајевљеве драме, отворена форма, ребус који редитељ решава, стално доводећи у питање све што о позоришту зна. Значи, он снажно покреће моју машту, осећајност. То је писац велике дубине и вештине. И ова драма је апсолутни бисер. Вирипајев није баналан, замишљам да би Чехов тако писао у 21. веку.

Будни и бунтовни сте сведок времена у којем живимо. Који су по вама највећи актуелни проблеми српске културе, а да не загазимо у патетику?

 Не бежим од патетике, јер патетика значи велику осећајност, а ми ту реч најчешће употребљавамо у пежоративном значењу. Да останемо на теми љубави, највећи проблем је „недостатак љубави” разних власти према уметности и култури и онима којима стварају. А конкретно, волела бих да се коначно реше проблеми самосталних уметника и да се у законима отклоне сви они чланови који ометају и угрожавају стваралаштво и егзистенцију уметника и нормално функционисање институција културе. Суочени смо с бујицом примитивизма која надире из медија и прелива се у свакодневицу, с језиком агресије и деструкције, а то су све насртаји на достојанство човека, грађанина.