Пуцањ у Косово Поље

„Имаш ли ишта добро да јавиш? Ако је, макар некоме остала кућа или је успео да је одбрани, то је велика  вест”, питали смо новинара РТВ Мост Зорана Бабовића одсеченог од света заједно са својим сународницима у згради ЈУ програма у Косову Пољу 17. марта 2004. године.

„Све је сагорело”, понављао је и схватао како његов глас на локалним радио-станицама слушају хиљаде људи и како треба да им, из свог безнадежног положаја, каже да морају да се бране. Дознао је некако да су око Бресја, на ободима овог градића, неки Срби претекли погром и то понављао као да нам свима од тога зависи живот. Храбрио је друге да некако издрже и својим очима гледао ватрену стихију како гута стотине српских домова, који су тада преживели пљачке, нападе, понуде за продају.

Локална пошта је постала црна рупа у којој су, на металним полицама, стајале угљенисане пошиљке, за Србе, Албанце, Роме. На додир се све распадало у гомилице пепела. Косовска полиција је наводила хорду која пали,  убија и убацује Молотовљеве коктеле,  а Кфор се потуцао около пазећи да не уђе у неки озбиљнији сукоб са палитељима и убицама.

„Дођу с тенковима испред наше зграде и понуде нам евакуацију, да се спакујемо и одемо у околна српска села”, каже Бабовић. Коначно су одустали кад им је речено: „Не идемо одавде, па нек нас спале!”

Једино је неки ирски војник, револтиран и бесан, са уништене поште скинуо албанску заставу, завитлао је и бацио у прашину и пепео. Неко га је фотографисао, па су медији на албанском покренули његов линч. Повучен је брзо са Косова.

Масовна хистерија и одобрени злочин учинили су да сваки кућа, објекат, храм или детаљ који се сматрао српским у Косову Пољу нестане. То је фактички био последњи пуцањ у насеље настало после ослобођења након Великог рата.  Све што је у црквама Светог Николе и Свете Катарине могло да гори сагорело је, покрадено уништено и оскрнављено, из Дома здравља је кроз један уски прозор особље извукло све болеснике док је зграда горела.

Сутрадан су у локвама насталих пуцањем водоводних цеви пливали здравствени картони, а тамо где је била велика монтажна руска болница стајали су, под ведрим небом, црни сагорели болнички кревети у гомилама жице и пепела који се пушио.  У лекаре те болнице становништво је имало пуно поверење. „Кад си затворен и беспомоћан, онда се јави тај трачак наде у свом оном хаосу. Ја сам оперисана у руској болници и њеног огромног значаја постала сам свесна тек касније”, прича монахиња из манастира Грачанице др Ирина Петровић.

Објекат је обновљен у њега су се уселили Албанци, ОШ „Свети Сава” спаљена до темеља, па обновљена добила је своје албанске ђаке, а да у њу не долазе деца из суседног српског села Кузмин одавно би била затворена.

„Све је готово, чини ми се да је у Косову Пољу, остала само једна српска кућа”, каже Зоран Бабовић и несвесно понавља ону реченицу из погрома, који је довршен – са веома малим изгледима да се  нешто поправи или побољша.

Председник Косова Хашим Тачи јуче је на конференцији, у Медија центру у Чаглавици, покушао да оправда погром 17. марта рушењем џамија, текија и католичких црква  у сукобу 1999. године, као и личним разлозима мотивисаних користољубљем.  „Две хиљаде четврте се  десило се оно што је најмање требало да се догоди на Косову, десило се нешто што је било срамно за Косово, догодило се спаљивање неколико црква, неколико кућа. Ако мене лично питате, и  тада, а и данас се осећам се посрамљено због било кога ко је то учинио”, рекао је Тачи и закључио да ће „Србија кад тад бити суочена са тужбом за злочине који су почињени 1998/99. године”.

Срби на правду, успостављену у косовском систему, гледају сасвим другачије, па сматрају да банализација  злочина и историјски реваншизам дубоко вређају жртве. Исте те, 1999. године о којој говори Хашим Тачи, разнесен бомбом издахнуо је Живојин Трајковић, у присуству Кфора. „Нису ми дали да му помогнем. Данас нема правде, нико ме више не чује.  Избегла сам, ништа немам, ћерка не може да ми се запосли”, каже за „Политику” његова супруга Радосава.  поливен бензином

Игром зле судбине, четири године касније, 17. марта 2004. из куће је извучен Косовопољац Златибор Трајковић,  који је поливен бензином жив спаљен наочиглед своје Раде и породице.  У тој ватри нестао је смисао, нестао је један градић, нестала је могућност повратка, живота и правде.