Топле књижевне ломаче

Заћутала је, гледа у ватру. Ћутим и ја. Пред њом увек осетим немир у души. Пред Господарем се не плашим тако, као пред Прасковјом.

– Опет си донео прамен?

– Донео сам.

– И кошуљу?

– И кошуљу сам донео, Прасковја Мамонтовна.

– Кошуља што се до тела облачи – од свег оделита, свој живот води, прикупља знање, прокисне-овешта, у кључалу воду уђе, осуши се, пропегла се, на милог надене, уз тело привије, добром одазове.

Гледа у пламен. А тамо гори књига Фјодора Михаиловича Достојевског Идиот. Планули листови, корице се већ диме. Опет јасновиделица слуги миг даје. Баца он у ватру још једну књигу: Лав Николајевич Толстој Ана Карењина. Пада књига поприлична у наранџасти угљени жар, лежи, лежи, и намах плане сва. Гледам очаран.

– Шта гледаш? Или још никада ниси палио књиге?

– Код нас, Прасковја Мамонтовна, само штетне књиге пале. Скаредне и завереничке.

– А ове су, мислиш, корисне?

– Руска класика је корисна за државу.

– Е, мој голубе, књиге треба да буду само стручне: дрводељске, пећарске, грађевинске, електротехничке, бродоградитељске, механичке, ткачке, оружарске, укопничке, ливничарске, билгеварске, цигларске и пластичарске.

Не спорим се с њом. Чувам се. Она је увек у праву. Ако се наљути, ништа је не стаје да главачке избаци човека. А ја треба да извршим важан задатак.

– Што ћутиш?

– А шта... има да кажем?

– Па причај шта се тамо код вас у Москви дешава?

Знам да у јасновиделичиној кући нема ни кугле вестопирке, ни радио-апарата. То као прво. А као друго, не воли она нас, опричнике. И није једина. И слава богу...

– У Москви се добро живи, људи живе у изобиљу, нема побуна, гради се нова подземна саобраћајница од Савељевске станице до Домодедова...

– Не питам те за то, голубићу – прекида ме она. – Него, колико сте их данас побили? Осећам – од тебе бије мирис свеже крви.

– Докусурили смо једног велможу.

Гледа ме пажљиво, проговара:

– Докусурили једног, а десеторицу пригњечили. Крв се крвљу храни. Затвори се, загноји, залечи – ојача. Створи се крастица, преболи, пробије, новом крвцом груне.

И опет се у ватру упиљи. Не схватам: прошли пут ме је скоро истерала када је сазнала да смо на стратишту шест бележника из Трговинске коморе смакнули. Сиктала је да смо мрачне крвопије. А претпрошли пут, кад је сазнала за погубљење далекоисточног војводе, рекла је да је – мало...

– Ваш Господар је бреза бела. А на брези тој је сува грана. А на грани седи орао, веверицу живу у леђа кљује, веверица шкргуће зубима, ослушнеш ли мало боље – у том шкргуту две се речи разабирају: „кључ“ и „исток“. Разумеш, голубе?

Ћутим. Она сме свашта да каже. Удара ме својом исушеном руком по челу:

– Размисли!

Шта ту има да се мисли? Мислио – не мислио, ни ђавола нећеш разумети.

– Шта се налази између ових речи?

– Не разумем, Прасковја Мамонтовна. Можда... нека дупља?

– Памет ти баш није јача страна, голубе. Није дупља већ Русија.

Ето ти га на... Русија. Е, ако је Русија, одмах очи обарам. У ватру гледам. А тамо горе Идиот и Ана Карењина. И треба рећи – баш добро горе. Уопште узев, књиге добро горе. А већ рукописи – као барут. Видео сам многе ломаче од књига-рукописа, и код нас у дворишту, и у Тајној канцеларији. Па и сама Списатељска канцеларија је спаљивала на Мањежној, од сопствених уротника се ослобађала, олакшавајући нам посао. Једно поуздано могу да тврдим – крај књижних ломача је увек некако веома топло. Топао је то огањ. А још је топлије било пре осамнаест година. Тада је на Црвеном тргу народ палио своје пасоше. Каква је то била ватруштина! На мене, момчића, то је произвело силан утисак! Јануара, по јакој зими, носили су људи на захтев Господара своје пасоше на главни државни трг и бацали их у ватру. Доносили су и доносили. Из других градова су допутовали, да би у Москви престоној спалили наслеђе Беле Смутње. Да се закуну Господару на верност. Горела је ломача нека четири месеца...

Осврћем се на јасновиделицу. Зуре њене зелене очи у ватру, на све заборавивши. Седи, као мумија египатска. Али посао не може да чека. Накашљем се.

...............................

 Одломак из романа Дан опричника, који ускоро излази у издању београдске  Геопоетике, у преводу Драгиње Рамадански