Председници и премијери на премијери

Сасвим неочекивано Колинда Грабар Китаровић, председница Републике Хрватске, изазвала је протеклог викенда бројне коментаре тамошње културне јавности због изненадног, ненајављеног изласка на сцену Хрватског народног казалишта у Загребу. Непосредно пре спуштања завесе после премијерног извођења балета „Лабудово језеро” Колинда Грабар Китаровић, мимо протокола и договора са управом ХНК, изашла је пред публику, међу ансамбл и ауторску екипу која се још увек поклањала, и захвалила актерима овог балета на уметничком ужитку који су приредили, али и аплаузима и овацијама.

Видевши жену заносних облина у чипканој црној хаљини која пролази кроз салу и пење се на бину, многи присутни у сали, тврде очевици, у први мах су се питали ко је ова дама која се у последњем тренутку појављује на сцени и која је њена функција у представи. Препознавши председницу Китаровић део публике је престао да аплаудира, други део је остао збуњен, а појединци су, наводе хрватски медији, демонстративно устали и кренули према излазу. Своју затеченост, тврде, па и неодобравање таквог поступка изразила је и Нина Обуљен Коржинек, министарка културе, која је иначе, током премијерног балета „Лабудово језеро” седела у централној позоришној ложи поред Колинде Грабар Китаровић и Дубравке Вргоч, управнице ХНК. Министарка културе, наводно, није ни слутила какав ће бити последњи чин овог целовечерњег догађаја који би могао да има наслов – погоди ко долази да се поклони публици.

И бројни уметници су били затечени новонасталом ситуацијом. Најприбранији је био Владимир Малакхов, украјински плесач и кореограф, коме је неко дошапнуо ко је жена која стоји  поред њега на позорници и који је, рекло би се, спасио ситуацију. У последњем тренутку Малакхов је подигао свој букет цвећа који је оставио на сцени као знак захвалност читавом ансамблу са којим је стварао ову представу и поклонио га председници. Колинда Грабар Китаровић је, наводе поједини хрватски медији, овим гестом прекршила правила свих протокола и политичке пристојности, а уметницима отела део пажње и коментара после представе.

После необичног хрватског преседана отворила се расправа о томе каква су београдска позоришна искуства и како се председници или премијери понашају на премијерама. И поред традиције дуге готово 150 година у Народном позоришту у Београду, тврде хроничари, није забележен овакав догађај и поред тога што су у почасном реду седели, истина не тако често, готово сви бивши државни челници од Јосипа Броза, преко Слободана Милошевића, Војислава Коштунице, Бориса Тадића до још актуелног председника Томислава Николића. У националном позоришту памте и да је њихов гост знао да буде Јанез Дрновшек, некадашњи председник СФРЈ, али и да је једном приликом боравио Слободан Милошевић, али, истина, поводом обележавања јубилеја Војномедицинске академије. Редован гост београдских позоришта својевремено је био и председник Милан Милутиновић, а међу љубитељима позоришта, сасвим сигурно, прво место заузима Зоран Живковић који готово не пропушта ниједну позоришну премијеру и редован је гледалац и Битефа. Од политичара се у публици често могу видети и Драгољуб Мићуновић, Радмила Хрустановић, Маја Гојковић... Од чланова Владе којима управа куће редовно шаље позиве за премијерна извођења својих представа редовно долази министарка Зорана Михајловић. Остали свој изостанак правдају бројним обавезама.

Својевремено је у Народном позоришту у Београду, присећа се Милка Стојановић, оперска певачица, своје почасно, репрезентативно место имао Јосип Броз Тито који је са својим иностраним гостима често долазио у ову позоришну кућу.   

– Не памтим да се на начин Колинде Грабар Китаровић неки политичар појављивао ни у прошлости ни у садашњости. То је веома неуобичајено. Мислим да уметницима много значи похвала за њихов рад и труд, али је ипак примерено да се честитање и дивљење искаже у другим околностима. Још увек у својој кући чувам огромну корпу коју ми је својевремено на кућну адресу послао Јосип Броз Тито који је, сећам се, присуствовао мом наступу у „Отелу” са Мариом дел Монаком. То је било време које се не може поредити са данашњим где је уметност потпуно скрајнута и никога више не занима, каже Стојановићка.