Лудило због само мало среће

Сви смо ми помало луди на свој начин и у животу је често танка линија између нас који смо напољу и оних који су унутра, иза врата институција за ментално здравље. И управо на тој танкој линији италијански сценариста, редитељ и продуцент Паоло Вирзи смешта несвакидашњу филмску причу о потрази за срећом.

Филм „Луди провод” (La pazza gioia – луда радост) пријатно је топла, хуманистичка, комична драма о бекству две пацијенткиње из једне рустичне психијатријске установе у колоритној Тоскани, коју Вирзи води с ретким смислом за равнотежу, уз велику пажњу према дубоким ликовима, али и ширем друштвено-политичком контексту у који их је сместио.

Иако веома комичан, често и весео, ово је и по више основа дирљив филм, чија радња све време пркоси очекивањима. Укусно аранжирана корпа пуна финих драматуршких изненађења. Узбудљив портрет две шармантне, нестабилне протагонисткиње које производе забаван неред где год да се појаве у визуелно идеалним, тосканским пејзажима или у контакту с људима који су за разлику од њих две „нормални”.

С једне стране је Беатриће (Валерија Бруни Тедески), изданак старе и богате италијанске породице. Жена од стила, пуна енергије, живи интензивно у сваком тренутку. Еуфорично шири радост и смисао за лепоту у коју би да увије и све друге око себе. Понаша се као логореична власница виле Бјонди у којој је и смештена психијатријска установа за жене (вила је иначе поклон њене богате тетке држави), а у свим тим њеним причама тешко је разликовати лажи од истине. Она је као булдожер који ће, иако увек уз осмех, незаустављиво прећи преко сваког ко се супротстави њеним плановима.

С друге стране је Донатела (Микаела Рамацоти), прелепо а недружељубиво, тешким болом испуњено суицидално биће, очигледно из нижег социјалног слоја. За разлику од Беатриће која сва пршти од љубави према животу, Донатела би да уништи себе заувек. Обе су, свака на свој начин, производи лажи, лажног морала и вредносног система у породицама (друштву) из којих потичу. А Вирзи их спаја прво у саучеснике, а постепено и у праве искрене пријатеље који као да би могли да остану на површини и надохват руке стварности.

Покретачки мотив њихове заједничке одисеје може се с лакоћом пронаћи у реченици коју изговара Беатриће: „Ми само тражимо мало среће”. Управо од те дијалошке линије креће и Вирзијево истраживање шта је то срећа, како се може наћи, где јој је извор. У љубави или је само довољна жеља за слободом? Током оваквог истраживања Вирзи разгрће и друге слојеве животних прича, односно узрока несрећа (самим тим и болести) својих неодољивих јунакиња, међу којима је најсложенији део онај који се односи на однос Донателе с маленим сином.

Торнадо звани Беатриће и чврсто затворена шкољка звана Донатела заједно ће довести ову Вирзијеву причу до емотивног финала обојеног лепотом. Топла летња светлост, богатство тосканских пејзажа, живост и интензивност боја ухваћених оком камере иза које је као директор фотографије стајао Владан Радовић (Сарајлија родом), учинили су да и на визуелном плану ово буде леп филм. Врсно режиран. Неодољив за гледање.